fbpx

Šoljica dobrog čaja – Džordž Orvel

Šoljica dobrog čaja

 

Ako uzmete prvi kuvar koji vam je pri ruci i pogledate šta piše o čaju, verovatno ćete primetiti da se on uopšte ni ne spominje. Ili ćete, u najboljem slučaju, naići na nekoliko redova površnih uputstava koja vam neće otkriti ono što je bitno. To je zaista čudno, ne samo zato što je čaj jedan od glavnih civilizacijskih oslonaca ove zemlje, kao i Irske, Australije i Novog Zelanda, već i stoga što je sam način pripremanja čaja predmet žučnih rasprava.

Kada pogledam sopstveni recept za savršenu šoljicu čaja, zapažam tačno jedanaest ključnih pravila. Neki od njih bi možda naišli na opšte odobrenje, dok bi se za barem četiri moglo reći da su sporna. Evo mojih jedanaest pravila, od kojih svako smatram zlatnim.

Pre svega, treba koristiti indijski ili cejlonski čaj. Kineski čaj ima svoje vrline koje u današnje vreme nisu za preziranje — ekonomičan je i može da se pije bez mleka — ali nije toliko stimulativan. Ne osećamo se mudrije, hrabrije ili optimističnije nakon što ga popijemo. Ko god je koristio tu utešnu frazu ‘šoljica dobrog čaja’ nepobitno je mislio na indijski čaj.

Zatim, čaj se mora praviti u malim količinama, odnosno u čajniku. Čaj iz samovara je gotovo uvek bezukusan dok vojnički čaj, iz kazana, ima ukus masti i kreča. Čajnik bi trebalo da je od porcelana ili gline. Čajnici od srebra ili legure kalaja i antimona prave slabiji čaj, a emajlirani čajnici su još gori. Za divno čudno čajnici od kalaja, koji su danas prava retkost, nisu sasvim loši.

Potom je potrebno da se čajnik ugreje pre korišćenja. To najbolje možete postići tako što ga stavite na ploču kamina, umesto da ga isperete vrućom vodom što je inače ustaljen način.

Četvrto pravilo glasi — čaj mora biti čaj. Za čajnik od četvrt galona (ili četiri šoljice), ukoliko ga napunite do vrha, potrebno je šest kašičica čaja. Doduše, u periodu ograničenja potrošenje ovako nešto se ne može priuštiti svakog dana u nedelji, mada ja čvrsto verujem da je jedna šoljica jakog čaja bolja od dvadeset šoljica slabog. Istinski ljubitelji čaja ne samo da vole jak čaj, već vole da im je iz godine u godinu sve jači što se ogleda u činjenici da se penzionerima zvanično daju dodatne količine.

Peto, čaj treba da stavite pravo u čajnik. Bez cediljki, kesica od muslina ili drugih sredstava za zarobljavanje čaja. U pojedinim zemljama postoje čajnici sa malim ugrađenim cediljkama kako bi se ulovili zalutali listići koji su navodno štetni. Zapravo pojedinac može da proguta znatnu količinu listića čaja bez ikakvih posledica po zdravlje. Štaviše, ako čaj nije slobodan onda se nikad neće ostvariti potpuna aroma.

Šesto, čajnik se prinosi kotliću sa vodom jer je to jedini ispravan način. Prilikom sipanja, nužno je da voda zaista ključa što znači da kotlić držimo na vatri sve do trenutka njihovog sjedinjenja. Neki ljudi smatraju da se mora koristiti samo voda koja je već proključala ali ja lično nikada nisam primetio određenu razliku.

Sedmo, nakon pravljenja čaja, treba ga promešati ili, još bolje, dobro protresti čajnik i potom ostaviti da se listići slegnu.

Osmo, on se pije iz dobre šoljice za doručak — pod tim mislim na cilindričnu šoljicu, a ne na one pljosnate i plitke. U šoljici za doručak može više da stane, dok kod drugih vrsta šoljica čaj postane vrlo brzo mlak čak i pre nego što ste počeli da ga pijete.

Deveto, neophodno je skloniti penu sa mleka pre nego što ga upotrebite za čaj. Previše masno mleko daje čaju krajnje odbojan ukus.

 

Deseto, treba sipati prvo čaj u šoljicu. Upravo ovo moje pravilo je jedno od najspornijih. Kada je o tome reč nailazimo na dve struje mišljenja u gotovo svakoj porodici u Britaniji. Pobornici stava prvo mleko pa čaj umeju da iznesu poprilično snažne argumente, ali ja tvrdim da se moj argument ne može opovrgnuti. Naime, ako prvo stavimo čaj i zatim, polako mešajući, dodamo mleko, mi možemo tačno proceniti koliko nam ga je potrebno. U slučaju da postupimo suprotno, olako se može dogoditi da sipamo previše mleka.

Najzad, čaj — osim ako ga ne pijete na ruski način — treba piti bez šećera. Ja sam itekako svestan da po ovom pitanju pripadam manjini. Ipak, kako možete sebe da nazovete istinskim ljubiteljem čaja kada stavljanjem šećera uništavate ukus svog čaja? Onda je podjednako razumno staviti biber ili so. Čaj treba da bude gorak, kao što i pivo treba da bude gorko. Ako ga zasladite, više nećete osećati ukus čaja, osećaćete samo šećer. Vrlo slično piće biste dobili i dodavanjem šećera u čistu toplu vodu.

Neki ljudi bi možda rekli da ne vole čaj sam po sebi, da ga piju samo kako bi se ugrejali i stimulisali te im je potreban šećer da bi ublažili njegov ukus. Onima koji žive u takvoj zabludi rekao bih sledeće: pokušajte da pijete čaj bez šećera, recimo dve nedelje, i mala je verovatnoća da ćete ikada više poželeti da ga uništite šećerom.

Ovo nisu jedine sporne tačke koje se javljaju u vezi sa pijenjem čaja, ali su dovoljan pokazatelj koliko je to postala prefinjena navika. Takođe, prisutna je i tajanstvena društvena ceremonija u vezi sa čajnikom (i, na primer, zašto se smatra nepristojnim piti iz tanjirića?). I moglo bi mnogo toga da se napiše o upotrebi listića čaja za proricanje sudbine, predviđanje dolaska gostiju, hranjenje zečeva, lečenje opekotina i čišćenje tepiha. Vredi obraćati pažnju i na pojedinosti kao što je zagrevanje čajnika i korišćenje vode koja tako ključa, kako biste uspeli da dobijete dvadeset dobrih, jakih šoljica čaja.

 

Prevod teksta A Nice Cup of Tea: Ana Bojanić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.