Devedesete su se svima nama kojima ćemo ih preživeti već tada činile kao istorijsko vreme koje jedva čeka da postane daleka prošlost.

„Deca Nedođina“ putuju vašim krvotokom poput kobnog ugruška. Miloš K. Ilić vam ne dozvoljava ni zapetu opuštanja i odvodi vas tamo gde do sada niste bili, dakle na samo dno raspadajućeg društva koje se u sve ispraznijoj stvarnosti migolji poput obezglavene i na sitnu parčad iseckane jegulje. Po tom dnu češće trči nego što hoda Ivan Drnčula zvani Rambo, pripadnik poslednje generacije Titovih pionira, iz čije perspektive ruševine zauvek ukinutog sveta izgledaju baš onako kako ruševine i izgledaju. Niko, dakle, u „Deci Nedođina“ nije pošteđen od nadiranja besmisla i niko ovom besmislu neće uteći.