fbpx

NOĆOBDIJE

KIOSK (br. 26) Samo da prelistam…

NOĆOBDIJE!

Toliko je davno bilo da se više ni ne sećam gde sam pročitao, tako da se možda radi o izmišljotini napravljenoj od pomešanih biografija raznih umetnika koje, ako ih pročitate u dovoljnom broju, sve počinju da liče jedna na drugu, ali mislim da je Fernando Pesoa pred kraj života uživao u dva poroka: piću i kriminalističkim romanima.

S obzirom da je reč o čoveku koji je živeo preko trideset likova istovremeno, možda nije ni bitno da li je prethodni pasus činjenica, izmišljotina, loše sećanje, ili podatak iz tuđe biografije. Poenta je ova: čovek se u jednom trenutku zasiti čitanja, i fiksira jednu stvar koja mu prija. To može biti žanr, ili jedan pisac, ili jedna knjiga, ili bilo šta drugo, ali u čijem prisustvu se oseća kao da čitanje i pisanje imaju smisla. Da u svemu tome ipak ima suštine, makar ona dolazila isključivo iz vrlo uskog broja naslova.

U mom slučaju, fetišizirano je dve-tri knjige, i njima se uvek vraćam, kad mi se sve ostalo od literature čini predvidljivim, bljutavim, impotentnim, rečju: nečitljivim.

Takvih perioda je sve više. Uzmem jednu, pa drugu, pa treću, pa osamdesetu knjigu, i odustanem posle dve-tri stranice. Što bi rekli Ludi Srbi: „…mene ne radi.“

Međutim, desi se i da me neki friški naslov iznenadi, izbaci iz apatičnog čituckanja radi čituckanja i uspe da me privoli da ga ne samo pročitam od A do Š, već i da mu se vraćam po repete od jezika.

Poslednja takva knjiga jeste „Noćne reči“ Vladimira Tabaševića; iliti kako je odlučio da se potpiše: Vladimir Tabašević? Kako da vas ne „kupi“ knjiga koja je prepuna zapažanja kao što je recimo ovo: „Mi smo slepi putnici svojih intimnih jezika…“

Elem, već sa tim znakom pitanja na koricama knjige započinje igranje sa idejama i temama koje će se preispitivati u romanu: autorstvo i čemu pisanje. Igra je „završena“ na poslednjim stranicama knjige, ne u smislu jer se tu logično završava rukopis, već u imenu dizajnerke korica: Vanje Bošnjak. Vanja Bošnjak je jedna od junakinja u „Noćnim rečima“, kao i u knjizi unutar knjige „Jahahahači književne apokalipse“ druge junakinje/autorke Gale Vuković.

Tabašević? čitaocima podvaljuje „klasičnu“ priču o umetniku koji traži svoje „ja“, ali ne zapada u klišee o piscima koji ne znaju o čemu da pišu, već pred svog glavnog junaka Tabaševića/Dana postavlja još ozbiljniji problem: zašto uopšte i da piše, kad pronađe to o čemu bi pisao?

Za lika Tabaševića to uvek ispada samoubilački potez; bilo u emotivnom smislu, bilo u profesionalnom. On izgara od protivrečnosti koje se umnožavaju pred njim, svaki put kad razmišlja o pisanju i književnosti. Da li su te reči zaista njegove? Da li je sve samo ponavljanje tuđih ideja? Ako jeste, čemu to papagajisanje? Čemu pisanje kad uvek postoji neko bolji od tebe? Da li književnost zaista može da menja svet? Pogotovo svet koji se skoro sasvim sveo na vizuelno. Na „clip“-ove od pet sekundi. Ko ima vremena da čita, ako mora da radi dva posla da bi preživeo?

Takođe, izjeda ga što ne može da bude kao njegov genijalni prijatelj Fernando Pesoa, koji ga čak svojim samoubistvom (pravim, s mosta) „šije“ kao umetnika, pošto radi sve ono što bi i glavni lik učinio, samo da može, ili sme, ume.

U „burgijanju“ za spisateljskim smislom, Tabašević? provlači svoje likove kroz različita razdoblja i prostore; muči ih sve vreme im crpeći tokove misli koji prerastaju u vrzina kola potrage za smislom književnosti. „Noćne reči“ tako dobijaju neusiljenu fragmentarnost, a čitava „poglavlja“ se lako povezuju uz pomoć kraćih epizoda, dijaloga, promišljanja, pesmama, ili čak direktnim intervencijama na samom izgledu teksta: nove stranice i veličina fontova.

Ipak, neki delovi imaju očiglednu nadmoć nad nekim drugim. Izdvojio bih tri koji su za mene bili ono najbolje što „Noćne reči“ imaju da ponude.

Prvi je na samom početku romana, i radi se o isprepletanom opisu vođenja ljubavi i toka svesti jednog od junaka kroz koji se prikazuje prava mala studija o ljubavi, seksualnosti, povezanosti telesnog i umnog, kao i o strahovima koji opsedaju nekoga ko previše razmišlja o svemu i ne može da se prepusti sadašnjosti, makar ona bila ispunjena savršenom ženom, dobrim knjigama i još boljim jebanjem. Za ovaj maratonski seks-monolog stvarno teško može da se nađe pandan i kod nas i „u svetu“.

Drugi deo koji pleni pažnju jeste razračunavanje junaka sa svojim ocem, odnosno, sećanjem na oca. Ono što mu je ostalo kao neizbrisiv trag iz detinjstva jeste uspomena na nasilje. Scena je prikazana na bazenu. Junak, tad dečak, potuče se sa drugim dečakom, a koji se onda vrati sa svojim ocem da mu se osveti. Junakov otac i njegovi pajtaši nadjačaju osvetnika, a onda ga demoliraju u bazenu. Cela epizoda je ispisana tako da podseća na filmski „slow motion“ efekat. Sve je prenaglašeno, svaki detalj je bitan.

Treći i ubedljivo najjači segment vreba iz sredine knjige. On nije nikako odvojen od ostatka teksta, sem novim redom, tako da čitalac u njega upadne nenadano, ali ubrzo shvati o čemu se radi: manifestu potlačenih. Igrom slučaja sam bio u autobusu dok sam ga gutao, i posle dve-tri stranice sam dobio snažnu želju da prepunoj 65-ici čitam naglas taj deo. Da li zbog toga što sam sisa, introvertan ili samo zaista nisam želeo da ljudima podarim još jednog ludaka iz autobusa, odlučio sam se ipak da taj deo čitam u sebi. I onda još jednom, pa još jednom.

Ovaj proglas mi je najinteresantniji jer se posle njega najjasnije vidi ono o čemu se naširko i na najrazličitije načine pripoveda u „Noćnim rečima“: čemu pisanje? I stvarno, do koga će ova knjiga doći? Na koji način? Da li će dopreti do ljudi kojima se direktno obraća u svom najsnažnijem delu? Imaju li oni vremena, novca i volje da čitaju, posle mukotrpnih šljaka, nakon kojih se vraćaju isto tako teškim životima?

Bojim se da je odgovor negativan.

Elem, šta je sa „pričom“, o onome „o čemu se radi“ u „Noćnim rečima“? Ima i toga, iako je „priča“ najmanje bitna. Barem meni. Naime, radi se o tome da je Fernando ostavio iza sebe svoj genijalni rukopis, a da ga je našla, loše prepisala i na njemu sebi izgradila književnu karijeru izvesna spisateljica Gala Vuković. Svako ko je pokazao barem malo interesovanja za „književnu“ „scenu“ Srbije lako će prepoznati koga Tabašević? parodira u liku i delu Vukovićke. Oni koji nemaju pojma, neće mnogo ni saznati o srpskoj izdavačko-književnoj vaseljeni. Stoga mi se čini da su ovi delovi „Noćnih reči“ nedovoljno razrađeni, i da služe kao neka vrsta potpore pomenutim i drugim sjajnim scenama, a koje bi se bez ove „glavne priče“ mogle čitati kao zasebne pripovetke-eseji.

Ipak, Tabaševiću? je bilo stalo da pokaže kako to izdavanje u Srbiji izgleda, čega tu sve ima i na šta se obraća pažnja prilikom odabira tekstova koji će biti ukoričeni. Tako kroz lik i delo Gale Vuković prikazuje bolesnu ambiciju nekoga koga književnost zanima isključivo kao oruđe za skupljanje slave, a njenog izdavača kao automat za pravljenje književnih hitova, odnosno para.

Ovo sjajno odjekne u rečima: „To sam poželeo. Da postanem te reči ceo. Da me svi zavole na silu.“ Ili u još jačoj osudi „fondaške“ književnosti: „Očevi su vam bili po logorima, a vi, za tričave slave i priznanja, za par prevoda, sve to bacate u vodu: progovarate jezikom okupatora.“

Šta ostaje jednom „po zanimanju samoubici“, dakle pesniku, piscu, u današnje vreme, kad se sve paraknjiževno vrednuje pre nego književno? U „Noćnim rečima“ jedan junak odluči da se zaista samoubije i tako stavi konačnu tačku na sve što je bio. Dok se drugi, onaj čitaocima bliži, Tabašević, ipak odluči da proba da živi i pre svega voli. Frustracije koje ga muče su i dalje tu, nije uspeo da iz korena promeni književni svet, kao ni da stane na put Galinim kvaziknjiževnim težnjama, ali je uspeo da se iskobelja iz preteranog razmišljanja, navođenja svih živih citata svojih idola (od Altisera, preko Pesoe, do Ludih Srba) i da postane: „…po zanimanju puki neuibca…“, odnosno: „Nisam pisac, ali eto, da ne bih bio ubica, pišem, jer sam umislio da tako mora.“

To zaista jeste jedini iskreni odgovor na pitanje zašto bilo ko radi nešto što radi. Zato što mora. Zvuči previše banalno, ali eto nas. Ipak, motiv iza tog moranja je uvek drugačiji. Šta tera Tabaševića kao i Tabaševića? da dalje stvara, iako je svestan svih manjkavosti, anahronizama i zloupotreba na koje književnost u Srbiji danas smrdi? Kako spomenuti manifest da dopre do što većeg broja ljudi, kojima je i namenjen? Kako se boriti sa društvenim mrežama i rasponom pažnje zlatne ribice?

Odogovor je skriven pred kraj „Noćnih reči“, gde Tabašević? daje preciznu analizu Srbije i njene kulture; ona je za njega: „…na periferiji sveta (…) tek mora da izmisli sebe, iznova i tiho, bez ikakve reakcije, iznutra i srcem.“

Slično je razmišljao i Ngugi va Tiongo, kad je pisao svoju prvu knjigu na gikuju jeziku, pokušavajuči da dekolonizuje sopstveni um, to jest jezik. Odakle početi u tom novom-starom jeziku? Koje priče i na koji način pripovedati? Ngugi va Tiongo je već sa prvim delom na gikuju jeziku uspeo da „izmisli sebe, iznova“. Naime, njegovu knjigu su ljudi čitali naglas, po birtijama širom Kenije. Na taj način spojilo se tradicionalno pripovedanje priča i nešto što je tad bilo novo: roman na gikuju jeziku.

Tabašević? nas sve poziva na slično dekolonizovanje sopstvenih jezika. Osuđujući sve ono što na književnoj sceni ne vredi, odnosno što nas odvaja od suštine, književnosti. Prokazani su jurcanje za slavom, za parama, za nagradama; svi koji bi da iskoriste pisanu reč za neku političku agendu, obično finansiranu iz fondova na stranom jeziku; verovanje u unikatnost i originalnost ideje; prevodi pogodne književnosti; guranje pod tepih nepogodnih tema; klike; bukstagrameri i uopšte uticaj društvenih mreža…

Trebalo je da verujem svojoj intuiciji, pa da u naguranoj šezdesetpetici ipak naglas pročitam deo iz „Noćnih reči“. Ko zna, možda bi mi neko i odgovorio, makar i šamarčinom.

 

Miloš K. Ilić rođen je 1987. godine, u Pančevu. U rodnom gradu je pohađao osnovnu i srednju školu. Studirao je dramaturgiju na FDU.

Izdao je zbirke pripovedaka „Priče o pivu“ (Laguna, 2008) i „Umorni kao psi“ (Partizanska knjiga, 2017).

Dobitnik je nagrade „Edo Budiša“ (2018) za zbirku priča „Umorni kao psi“.

Radio je kao dramatrug na predstavama „Mizeri“ (Atelje 212) i „Tačka ključanja“ (premijera SKC Beograd), čiji je i autor. Diplomska drama „Čovek bez mase“ izvedena je 2013. godine na Ex Teatar Festu, u Pančevu.

Za Radio Beograd napisao je radio drame: „Ruka“, „Rat“, „Smrt Kraljevića Marka“, „Metak u mrak“, „Rabadžije“, „Trči“, „Lotrek“, „Po zanimanju Očivad“, „Slepi“, „Lotreamon“, „Ogledala Danice Marković“, „W.“

Objavljivao priče u časopisima: „Polja“, „Koraci“, „Ruko­pisi“, „Kvartal“, „BUNKER“, „NIN“, „Trag“, „SENT“, „Dometi“, „Zlatna greda“, „Prosvjeta“, strane.ba, eckermann.org.rs; kao i u antologijama „Gavrilov princip“ (2014) i „Pre vremena čuda“ (2020)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *