fbpx

RESTAURIRAJ ME, MALA

KIOSK (br. 9) Samo da prelistam…

 

RESTAURIRAJ ME, MALA

 

Moja generacija – ako se o generacijama uopšte i može pričati u svetu koji je već tad, kad smo dolazili na svet i iz njega primali prve impulse, toliko ubrzao i izmešao da je jasno određivanje granica, kodova i mitova celih „generacija“ postalo jalovo antropološko zbrkalište – nije jedna od onih koje su rasle u Kinoteci. Odnosno, osnovna filmska iskustva, doživaljaje i građenje sklonosti prema „pokretnim slikama“ sticali smo uglavnom kod kuće, uz televizijski program i video kasete (VHS) iznajmljivane iz video-klubova, koji su, iako su početkom 21. veka gotovo sasvim prešli na DVD/DviX varijante, i dalje zadržali taj naziv.

Tako da je sigurno kako su na ljude „moje generacije“ koji su upisivali Fakultet dramskih umetnosti, a s namerom da se pozabave i filmom, više uticali Robert Nemeček i Ivan Karl, nego li bilo koji direktor Kinoteke, pa i bilo kog drugog bioskopa.

Ipak, ono što nas jeste privuklo malenoj zgradi u Kosovskoj 11 bila je želja da filmove koje smo skidali s interneta (ili iznajmljivali iz video klubova, ili đorali međusobno na uvek izgrebanim diskovima omotnica ištampanih u rezolucijama koje su obično bile jednako očajnog kvaliteta kao i narezani film na tom nosaču) dakle da sve te loše kopije, tehničkih vrednosti smanjenih usled kompresije pogledamo i na velikom platnu, u dobroj kopiji, kako dolikuje.

Međutim, ni to nije uvek bio slučaj. Sećam se kako sam kao ponosni student prve godine dramaturgije poveo ekipu da pogledamo „Stalker“ u Kinoteci, a gospođa na biletarnici nas je razmađijala i pre nego što smo kupili karte: „Film nema titl.“

Koliko god voleo muvije, gledao ih iznova i iznova, do bezumlja, ili dok ih ne bih naučio napamet, ipak je bilo previše očekivati od četvorice dvadesetogodišnjaka da gledaju 3 čuke teške ruske ekranizacije bratije Strugacki, tako da smo odustali.

Tu negde oko upisivanja FDU, radio me je entuzijazam da ulazim u kriptu Kosovske 11 i da sa još troje-četvoro penzosa i isto tolko dremljivih beskućnika gledam izgrebanu šuškavu kopiju „Konana varvarina“ ili kakvog sličnog klasika, ali ne mogu reći da nisam jedva dočekao novu zgradu Kinoteke, bolje opremljenu, zagrejanu ili rashlađenu (već po godišnjem dobu), u koju sam sve rađe zalazio.

Mene je „virus“ Kinoteke u stvari zahvatio tek pošto sam završio s fakultetom, iako sam i dalje mahnito skidao piratske verzije svega i svačega, ili odlazio u nove bioskope po tržnim centrima, zobao njihove uvek bajate kokice bolesne fluerscentnožute nijanse, i čkiljio kroz 3D naočare, sve manje pažnje posvećujući „filmu“.

Ono što me dodatno privlači obema zgradama Kinoteke jeste i to što su se u poslednjih 7-8 godina ozbiljno potrudili da to više ne budu zbegovi za entuzijaste i one koji nemaju gde da se sklone od studeni, već da se zaista iskoristi sva raspoloživa moć jedne takve institucije i unapredi fond filmova, program, kao i da se sve više legendarnih SFRJ-SRJ-SR filmova restaurira.

Poslednji u nizu restauriranih filmova me je toliko začudio da sam nekoliko puta ulazio na sajt Kinoteke da proverim da li je to istina: digitalno su picnuli film koji je bilo maltene nemoguće uloviti (ni u Kinoteci, ni na televiziji, ni na internetu) – „Klakson“ iz 1965. godine.

Film potpisuje isto tako neuhvatljivi Vojislav Kokan Rakonjac koji je, na žalost, preminuo u svojoj 35 godini života, nedugo pošto je izašao „Klakson“, ali uspevajući da počasti kinematografiju ovih prostora sa dva filma koji spadaju u sam vrh filmskog stvaralaštva: „Pre istine“ (1967) i „Zazidani“ (1968).

Ali, hajmo redom.

Pohađajući gorespomenuti FDU čuo sam za razna imena i kojekakve filmove, ali u meni je vazda postojala klica koja me je terala da se usredsrednim na ono što nije rečeno, na „između redova“, i da na taj način pravim neku svoju mitologiju, uvek pomalo udaljenu od glavne struje. Šta to govori o meni, mom egu i ostalim problemima, nije bitno. Ono što jeste je da sam tako došao i do Rakonjčevih filmova, izučavajući Crni Talas, pre svega knjigu „Planeta filma“ Živojina Pavlovića.

Ni profani nisu bili mnogo pričljivi o Rakonjcu, pominjali su ga usput, da bi se posvetili ovim „značanijim“ rediteljima koji su poživeli da pokupe i po koji kajmak sa ovog ili onog „domaćeg“ i inostranog festivala.

Elem, Vojislav Kokan Rakonjac je filmski autodidakt, stasavao je i pekao zanat u Kino klubu Beograd, gde su i druga velika imena skupljala teorijsko i praktično znanje iz gledanja i snimanja filmova.

Rakonjac se oprobao u kratkim filmovima, od kojih je valjda jedini preživeli „Zid“ (1960) (https://www.youtube.com/watch?v=hpqkMpZ5gm0), da bi zatim sa svojim pajtašima iz Kluba radio na dva vrlo zapažena omnibusa: „Kapi, vode, ratnici“ (1962) i „Grad“ (1963).

U oba kratka filma, koji su bili činioci ovih kino-amalgama, Rakonjac je pokazao kako je francuski Novi talas ono što ga inspiriše i zanima kao stvaraoca, ali da itekako ima šta svoje da kaže i ponudi, smeštajući svoje likove u vrlo direktne kontekste koji su se ticali modernog čoveka tog vremena, suptilno ukazujući na ispraznost životarenja u velegradu kakav je poratni Beograd postao.

Prvi dugometžrani film za koji je potpisao scenario i režiju bio je „Izdajnik“ sa Danilom Batom Stojkovićem i Olgom Vujadinović u glavnim ulogama. Na scenariju su još radili i Živojin Pavlović i Mića Milić. Provokativan sadržajem (radi se o gradskom partizanu koji posle gestapovskog mučenja počinje da potkazuje svoje drugove i drugarice), kao i do tad neviđenim pomalo eksperimentalnim načinom snimanja, Rakonjac uspeva da, uz pomoć Bate Stojkovćia, napravi kompleksan lik čoveka rastrzanog između ideala i stvarnosti.

Rakonjac je bio „plodan autor“, tako da već sledeće godine izbacuje novi dugometražni film „Klakson“ (1965), sa „all star“ ekipom: Bekim Fehmiu, Milena Dravić, Branka Petrić, Dušan Janićijević i Stojan Stole Aranđelović. Kritika ni dan-danas nema bogzna šta da kaže o ovom filmu, nisu imali ni tad, ali ne čudi me što je Kinoteka izabarala baš ovo ostvarenje za digitalnu šminku.

Prvo što me je začudilo kad sam video obnovljenu verziju, bilo je to da je film crno-beli, iako ga se ja jasno sećam u boji. Video sam na YouTube-u (https://www.youtube.com/watch?app=desktop&v=whtmQQXWgx4) kako je još neko prokomentarisao da je gledao „Klakson“ u boji. Da li se radi o „Mendela efektu“ ili prosto postoje dve verzije, nemam pojma, no, pred nama je oštro jasna i glasna monohromatska varijanta koja na vrlo sveden način prikazuje klasičnu melodramsku situaciju između otuđenih ljudi punih splina prema socijalistčikoj svakodnevnici od koje su pokušali da se sakriju u planinskom letnjikovcu, samo da bi ih i tamo progonio „duh radničke klase“ u liku lugara (Stole Aranđelović).

Dijalog, odnosno sanjive solilokvije koje likovi međusobno ređaju potpisuje Aleksandar Obrenović, ali se, gledajući druge filmove, takođe oseti i Rakonjčev pečat u replikama, kao i u celokupnom vizuelnom sklopu filma koji, iako ne toliko eksplicitan u pokretu i položaju kamere, kao i u rezovima, ipak ne liči ni na šta što se do tad moglo spaziti na bioskopskim platnima od Vardara do Triglava.

Rakonjac se u narednom filmu „Nemirni“ (1967) vraća gradskom miljeu i uspeva da stvori napetu noarističnu priču o saobraćajnoj nesreći koja će spojiti likove koji se inače nikako ne bi našli u bilo kakvoj korelaciji, na taj način prikazujući različite ekonomske slojeve društva, njihove sličnosti i različitosti, dobre i loše strane.

U želji da pronikne u najrazličitije slojeve društva, radnju sledećeg filma „Divlje seme“ (1967) smešta u selo u kojem se odblegli zatvorenik vraća svojoj ženi, a da bi otkrio kako je ona, dok je on robijao, bila otvorena i za druge muškarce u selu. Ruralni ambijent, razulareni Ljuba Tadić u ulozi odmetnika i Jelena Žigon u ulozi seoske Penelope, blato do kolena, udžerice, krv, nasilje; kao da se Rakonjac načitao Dobrice Ćosića i Miodraga Bulatovića, pa to preveo na filmski jezik, potpomognut scenarijem Živorada Žike Lazića. Možda je nekome i dobar, ali koliko god obožavao Rakonjca, uvek me je terao na koji zev previše.

E sad, naredne dve godine biće presudne jer će Rakonjac snimiti dva filma koja i dan danas odolevaju „testu vremena“ i koje možete da gledate iznova i iznova, a da vam uvek ponude nešto novo, neotkriveno, uzbudljivo. Radi se o remek-delima „Pre istine“ (1968) i „Zazidani“ (1969).

I jedan i drugi film je napisao Branimir Šćepanović, tako majstorski osećajući da piše za „žive slike“ pred nama, da su oba filma lišena bilo čega književnog što bi kvarilo ili opterećivalo filmski jezik.

„Pre istine“ počinje kad se Mladen (Branko Pleša) vrati u Beograd iz malog mesta gde je imao posao, kako bi rešio nesuglasice unutar partije zbog kojih će taj posao da izgubi. Lutajući Beogradom koji se sasvim promenio, bivši partizanski borac Mladen naleteće na svoju staru ljubav, ali još bitnije, sudbina će ga baciti pravo u ruke gradskom plejboju Strahinji (Ljuba Tadić), a sa kojim Mladen deli mračnu tajnu iz prošlosti, iz vremena Narodnooslobodilačke borbe.

Beograd je samo jednom pre toga snimljen na taj način da postane aktivni lik u filmu (u maestralnom „Dani“ (1963) Aleksandra Petrovića), da tako živo pokazuje šta se dešava među likovima i unutar njih, pleneći nam pogled toliko da želimo da zaustavimo svaki kadar i dobro ga prostudiramo.

Branko Pleša i Ljuba Tadić su savršen par, odnos njihovih karaktera prolazi kroz privlačenja i razdvajanja, stalno poigravajući na ivici seksualne tenzije, koja će se definitivno ovaplotiti u samom finalu. Ali bez velikih spojlera.

Zapaženu ulogu odigrao je i Danilo Bata Stojković, koji se pojavljuje kao veliki beogradski tabadžija, što i dokaže u okršaju s glavna dva lika. Ne pominjem ga za džape, u filmu „Zazidani“ Bata Stojković dobiće mnogo više prostora. E sad da li se tu radi o istom liku, ne znam, ja volim da mislim da je to isti lik, ali „uznapredovao“.

Naime, „Zazidani“ je nastavak „Pre istine“, ali se ne oslanja previše na predhodni film: prosto, Ljuba Tadić tumači isti lik, ali u drugoj situaciji: završio je na robiji, a čuvar Gavrilo (Bata Stojković) fasciniran je Strahinjom i sve više se sprijateljuje s njim, konstantno zamenjujući ulogu dželata i žrtve.

„Pre istine“ je bio razbokoren, dešavao se svuda po Beogradu, od noćnih klubova i pustih ulica strogog centra, do periferije; od kafančuga i zabačenih uličica, do salonskih stanova i demonstracija na trgu protiv rata u Vijetnamu, dajući tako celovitu, duboku sliku prestonice, u kojoj dve ljudske sudbine pokušavaju da razreše problem koji ih tišti iz davne prošlosti.

„Zazidani“ je otišao sasvim na drugu stranu: sniman je u zatvoru, sa vrlo malo eksterijera (nasip i obližnja baruština), sveden je na ćelije, dvorište, zatvorske prostorije koje su skučene i ograničavajuće za snimanje, pogotovo ako se uzme u obzir da nije korišćen studio, već prava zgrada zatvora.

Ceo film je izgrađen na odnosu Strahinje i Gavrila, ali zbog genijalnosti reditelja i direktora fotografije Aleksandra Petkovića (koji je radio i na „Pre istine“), izbegao je sve zamke da postane „pozorišni“ ili klasični holivudski film o begu iz zatvora, već se pretvorio u ozbiljnu studiju karaktera i ljudskog stanja, opet, koristeći prostor da pokaže mnogo toga što se dešava između likova i unutar njih. Na ogromnu žalost, na vrhuncu svoje stvaralačke snage i suvislosti izraza, Vojislav Kokan Rakonjac je umro ubrzo posle „Zazidanih“. Ostaje ono uvek jezivo pitanje „A šta da je poživeo?“. Kakve bi još filmove snimao, da li bi napravio trilogiju, dodajući još jedan film  posle „Pre istine“ i „Zazidanih“, da li bi, s druge strane, skrajnuo i postao bezvezan i ponavljajuć, kao mnogi iz njegove generacije.

Ono što je sigurno je da ga starije generacije nisu do kraja iskoristile (ako uopšte), nisu učile na njegovim filmovima koliko je trebalo, a, na žalost, nije ostavio ništa napisano o svojoj viziji filmske umetnosti.

Ipak, snimio je ove sjajne filmove, koji su sve pristupačniji novijim „generacijama“. Maštam i nadam se kako će doživeti sudbinu jednog Lotreamona, koji je tek decenijama posle svoje smrti naleteo na ljude koji su znali kako da ga pročitaju i šta od njega mogu da nauče.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.