fbpx

DOKUMENTE NA GOTOVS!

KIOSK (br. 5) Samo da prelistam…

 

Za moju generaciju, rođenu krajem osamdesetih godina prošlog veka, prelazak preko granice uvek je imao pomalo mistično svojstvo, kao kad Dante ili junaci bajki ulaze u šumu; stupajući preko međe rodne grude, ulazili bismo u  magični svet koji je obećavao te poslovnične „normalne države“, velike plate, uređene zakone i ostale skaske za veliku i malu decu.

Naravno, ko je uopšte mogao da pređe granicu i imao gde da ide.

Kako kaže još jedna poslovica, videla žaba itd: Srbija bi tako uskoro mogla da postane „hot shit“ zemlja i da „uskladi“ svoj odnos sa Evropskom unijom, odnosno, da uvede obavezne vize za putnike iz Tunisa i Burundija, ako ne i onima iz Indije, pošto stara dama Evropa ne želi da se izbeglice iz ove tri države, a koje Srbiju koriste kao tranzit u dokopavanju „prave“ Jevrope, mogu tek tako da stupe u demokratiju.

Maltene u istom minutu, RS koja „pegla“ svoje odnose sa Evropskom unijom, dobija packetinu od iste te EU jer to nije još uvek učinila, ili ne radi dovoljno brzo, te nam naše demokratske komšije prete uvođenjem viza i za stanovnike Srbije.

Ludilo.

Za ekipu koja misli da su granice „u našim glavama“ i „izmišljene“, molim lepo, neka prelete malo po naslovima u novinama u proteklih mesec, mesec i po dana, pa će im imaginarijum odjednom delovati kao nešto vrlo opipljivo.

Elem, prijatelj iz najnedostižnije od svih država, barem za naše soške, SAD pričao mi je kako je, upravo u godinama oko mog rođenja, putovao po Evropi, posebno Istočnoj Evropi iliti „iza gvozdene zavese“, te kako je na  putešestvijama doživeo najrazličitije moguće situacije na graničnim prelazima, s carinom i kojekakvim činovnicima.

Ne bez ponosa slušao sam kako je ulazak u SFRJ bio najbezbolniji, dok ga je komšiluk namučio. Zamisli, priča mi on, u Bugarskoj su mi tražili da kažem koliko para imam kod sebe. A u Istočnoj Nemačkoj je bio obavezan da unapred zameni pare koje je nameravao da potroši, a svu lovu koju je hteo da prenese preko granice nisu mu dali da iznese iz te polovice Nemačke, već ju je neki ćata na granici uzeo i zabeležio, uz njegove podatke iz pasoša, i rekao da će, sledeći put kad dođe, moći da preuzme taj novac. O raznoraznim propitivanjima kuda ide, gde će da odsedne i šta će da radi kad stigne tamo gde je pošao da i ne pričamo.

Nisam mogao a da ne pomislim, slušajući njegovu mnogo dužu priču sa još sijaset primera koje sam, iskreno, pozaboravljao, kako sam slično, ako ne i gore prošao pokušavajući da, pre desetak godina, stupim na teritoriju Ujedinjenog Kraljevstva, koje je tad i dalje bilo deo Evropske unije.

Tada sam imao dvadeset i koju godinicu, studirao i ponosno isticao da sam napisao i izdao jednu knjigu. Upravo zahvaljujući toj knjizi, kao i, što bi rekla Blanš, dobroti stranaca, završio sam Engleskoj: pozvali su me na književni festival u Liverpulu.

Poznanik i urednik u maloj izdavačkoj kući u Mančesteru mi je uputio poziv i ja sam naravno pristao, a o kupovini karte i dobijanju vize za ufur u Veliku Britaniju odmah smo počeli da naširoko raspredamo. Da, da, možda jeste tad bila deo EU, ali je Ostrvo tražilo vizu (i dalje je traži), a nju niste dobijali tako što odete u Englesku ambasadu ili, ne daj Bože, imate bilo kakav kontakt sa bilo kim zaposlenim u takvom nekom predstavništvu, već zahtev za dobijanje vize podnosite u privatnoj firmi, a u kojoj su zaposleni samo Srbi jer, kad sam se već zalaufao sa poslovicama: ko će koga ako ne…

Taj zahtev izgleda tako što preko interneta popunite opširni upitnik u kojem neimenovanim instancama koje će odlučivati o prijemu vaših dokumenata kažete bukvalno sve o sebi, odgovarajući na glupa pitanja kao što su: „Da li ste bili ili ste i dalje pripadnik neke terorističke organizacije.“

Dakle, radi se i o latentnom testu inteligencije.

Uz „aplikaciju“ treba priložiti i sve moguće dokaze da niste nikogović koji je pikirao UK za stalnu migraciju, već da zaista želite samo da posetite Albion, tako da sam uz taj opširni kviz priložio i pozivno pismo spomenutog izdavača iz Mančestera, kao i našu elektronsku prepisku, ne bismo li im definitivno pokazali kako su moje namere nevine poput dečjeg smeha.

Ako vam prijavu odobre, morate i da odete lično do tog predstavnšitva, sve sa pasošem i propratnom dokumentacijom iz pređašnjeg reda.

Poprilično sam se namučio da nađem firmu u takozvanom „Airport city“-u, a čak ni dobri taksista koji me je provozao oko bloka nije tačno znao kako da dođe do same firme. Ipak, veliki preizemljeni lovac bio je jasan putokaz da se nalazim na pravom mestu, a cunjanje od staklene bezlične zgrade do druge staklene bezlične zgrade urodilo je plodom i najzad sam se našao pred željenim vratima.

Kroz vrata vas propusti obezbeđenje i čuči vam nad glavom, dok se objašnjavate sa ženom koja sedi za stolom u toj prvoj prostoriji iz koje ne možete ni da privirite u glavnu prostoriju sa šalterima koji život znače.

Elem, pošto ona proveri da li ste to vi, pusti vas i među šaltere. Ako me pamćenje dobro služi, ima tri šaltera, koji su inače svi jedan pored drugog i deo su jednog te istog „šanka“ na kojem ste naslonjeni prvo na jednom, pa na drugom, pa na trećem mestu jer izgleda da tri različite osobe koje rade iza pulta ne mogu jedna drugoj da predaju dokumentaciju, već svaki put moraju vama da je vrate, pa da se vi pomerite metar i po u stranu i onda je, kao da ste tek ušli u prostoriju, uz Dobar dan i Izvolite, date na uvid sledećoj službenici. Iako imaju vaš pasoš, a samim tim i vašu sliku, opet vas, za ne daj bože, fotkaju u jednoj izdvojenoj prostoriji, kako bi za vizu slika bila friška i iz njima pogodnog rakursa.

A onda se čeka. I čeka, i čeka.

Poslednji dan, meni avion poleće u 14 h, a vize još nema. Mančesterac i ja smo se već oprostili od mog gostovanja, on je prežalio suvo zlato u kojem je platio moju povratnu kartu; razmenjujemo uzajamnu razočaranost u birokratiju, kad, ne lezi vraže, zove ga firma iz Beograda da mu kaže kako je moj pasoš spreman za preuzimanje i da sam dobio vizu. Zašto su iz Beograda zvali Mančester, a ne Pančevo, i zašto su kontaktirali čoveka koj je potpisao pozivno pismo, a ne mene koji sam „aplicirao“? Verovatno je u pitanju neka birokratska zavrzlama koju nikad neću shvatiti.

Uspeo sam da se dokopam firme u rekordnom roku, ali opet ne može tamo tek tako da se uđe. Stoji nas pet-šest, kao neka živina koja pokušava da se od kiše sakrije pod oskudni rub staklene zgrade koja nema nadstrešnicu. U jednom trenutku, izlazi čovek iz obezbeđenja i predaje nam svakome po zapečaćen koverat.

Pa, je l‘ sam dobio vizu?

Ne znam, pasoš ti je u koverti, pa proveri.

A šta ako nisam dobio?

Onda pozvoni, pa ćeš opet da zakažeš.

Pocepao sam koverat i proverio ono što su javili preko telefona: viza je bila naštampana na jednoj strani pasoša.

Trk na aerodrom, čovek ne treba da leti, nije rođen s krilima, ali u hipu nisam ni stigao da se uprpim od poletanja i sletanja. Naravno, na mančesterskom aerodromu postoje dva reda: za stanovnike EU i za žgadiju. Opet, s određenim glupim ponosom (ako ima drugačijeg) idem među žgadiju i odgovaram na pitanja: zašto sam tu, gde ću da odsednem, ko me je zvao, gde je tačno taj festival, koliko ću da ostanem, koliko novca imam kod sebe?

Zvuči poznato?

U međuvremenu, Velika Britanija je izglasala da joj je muka Evropske Unije, ali sistem ulaska za Srbe na njeno tlo nije se bitno izmenio; to mi je potvrdio prijatelj koji je pre mesec dana prošao isto maltretiranje u istoj firmi s verovatno istim ljudima, a na kraju nije ni dobio vizu. Razlog odbijanja nije ni dobio, ali pasoš su mu barem vratili.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.