KIOSK (br. 4) Samo da prelistam…

O, kakav osarijum od godine, sve same stogodišnjice, od rođenja velikana i velikanki poput Vaska Pope, Voje Čolanovića, Olge Jevrić, Miodraga B. Protića i Borislava Mihajlovića Mihiza, do obeležavanja jednog veka ujedinjenja Srpske pravoslavne crkve.

Tu su, naravno, i ove usputne godišnjice, koje se svake godine s više ili manje uloženog truda i novca obeležavaju reda radi.

Tako sam, odlazeći juče na projekciju filma „Strahinja Banović“ (2021) iliti „As Far as I Can Walk“, nabasao na proslavu povodom oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu.

Pre nego što sam prešao Knez Mihailovu i stigao do bine, naleteo sam na čoveka u srebrnom trikou s čudnim brilama preko očiju, koji je na improvizovanim četvorotočkaškim kolicima gurao ogromno jaje obloženo staklićima u stilu disko-kugle.

Bizarnost se nastavila i kad sam se mimoišao s pokretnim umetnikom i njegovim delom: bina sa koje je neka devojka čitala sastav o oslobođenju Beograda, bila je okružena panelima na kojima su bili isečci iz stripa „Mirko i Slavko“.

Ali nisam se mnogo obazirao na te stvari, žurio sam na projekciju, pa sam i produžio do Doma sindikata. (S obzirom na dan oslobođenja, zvaćemo ga Dom sindikata, a ne po novom imenu.)

I poče film, ali odakle početi o filmu?

„Strahinja Banović“ ili „As Far as I Can Walk“ je baziran na narodnoj pesmi „Banović Strahinja“ (sic!), režiju i krišku scenarija potpisuje Stefan Arsenijević, a ostale dve trećine scenarija idu Bojanu Vuletiću i Nicolas Ducrayu.

Glavni lik se zove Strahinja, to jest, tako ga zovu Srbi kojima je teško da izgovore njegovo rođeno ime, a ženski glas iz „off-a“ s vremena na vreme citira delove narodne pesme, ali sem ovih podudaranja, film nema preteranih konekcija s narodnom pesmom, niti sa Banović Strahinjom kakvog znamo iz usmeno-pismenog predanja, pa i iz ranije filmske adaptacije Vatroslava Mimice.

Ne treba ni tražiti previše paralela između filma „Banović Strahinja“ (1981) i ovog friškog jer je prvi napisan (Mimica + Aleksandar Petrović)  tako da se baš svim silama drži literarnog predloška, a snimljen je u tada popularnom maniru akcionih filmova smeštenih u davna ili izmišljena vremena, a kojima je vladao medievalni milje. Ovi filmovi su se štancovali kako u Holivudu, tako i u Italiji, pa ne čudi što je Banović Strahinju iz osamdesetih godina glumio Franko Nero. Ali isto tako ne čudi ni što se taj film zvao tako kako se zvao, niti što je Nerov lik bio junak iz narodne pesme, iako nahovan. To sa glavnim likom iz filma „As Far as I Can Go“ nije slučaj.

Pre svega, njemu niko ne otme ženu, već ona sama odluči da ga napusti. A čak i pre tog nemilog događaja, Arsenijevićev Strahinja ničim ne pokazuje da zaslužuje poznati „tagline“, tj. da je „Pomalo takijeh junaka, ka što bješe Strahiniću bane“. Strahinja je ovde konformista, iako živi u izbegličkom kampu, igra za beogradski fudbalski tim, dobije još bolji ugovor za drugi klub, ima prijatelje, nesmetano se kreće po gradu s dozvolom za boravak u džepu, a kad pomaže drugim izbeglicama, ućari ponešto i za sebe i svoju ženu Ababu, sa kojom deli ležaj u baraci prepunoj drugih izbeglica; a najbolji je ortak i sa taksistom koji organizuje šverc izbeglica iz Beograda do Mađarske, mutnim tipom koji trpa nesrećne ljude u flotu taksija, naplaćujući basnoslovne sume novca za to. Što se mene tiče, iz ekspozicije, može da se zaključi da je reč, u najboljem slučaju, o antijunaku, ali čak i antijunaci crpu dopadljivost upravo iz tog prefiksa, što sa prosperitetnim fudbalerom ne igra.

Strahinjinu svakodnevnicu poremeti dolazak sirijskog izbeglice Alija, kojem je krajnji cilj Engleska, a kako je Ababu u svojoj rodnoj zemlji bila glumica, a u Beogradu baš i nema posla, ona pomisli da bi bilo zgodno da ostavi svog muža i kakav-takav siguran život, i zaputi se s Alijom via Albion, ne ostavivši Strahinji ni poljubac na obrazu, a kamoli poruku gde je i s kim otišla.

Cela Strahinjina potraga – od vožnje pretrpanim taksijem do Mađarske granice, susreta s policijom, ilegalnog upadanja na teritoriju EU, bežanja od granične policije, spavanja u napuštenoj „bidermajer“ kući, vozikanja vozom i potucanja po izbegličkim kampovima – prolazi bez previše poteškoća. Takođe, on je uvek na otvorenom, prelazi blatnjave oranice i vlažne šumarke, nema ni hrane a manjka mu i vode, ali izgleda sveže, obrijan, čist, bolje od svih nas koji smo sedeli u sali i gledali njegove veštačke nedaće, tako da nijednog trenutka u stvari nisam preterano brinuo za Strahinju, niti da li će naći svoju ženu. Strahinja prisustvuje događajima koji bi od njega mogli da naprave tog pravog junaka kojih je pomalo, ali on pred svim tim nepravdama ostaje nemi posmatrač, što ga čini pasivnim, a što nije uvek atraktivno za gledanje.

    Da ne pokvarim užitak samog kraja koji je pametno povezan s početkom filma i na taj način uspeo da napravi zatvorenu celinu, što scenaristički (u smislu zanata) što značenski, u smislu „Jovo nanovo“ života i patnje koji se izbeglicama nudi kao manje-više jedino rešenje.

Kad bih sebi dao upisivačkog oduška, morao bih da primetim kako je film u svojoj biti ostao veran narodnoj pesmi, odnosno narodnom jeziku, to jest Vukovoj želji da se jednostavnim rečima (čitaj: filmskim jezikom) govore velike stvari. Šteta je samo što je previše toga u filmu zvučalo i izgledalo artificijelno da bih uspeo i da se investiram kao gledalac.

Slično je bilo i kad sam gledao izvedbu Mihizove drame „Banović Strahinja“ (Narodno pozorište Subotica, 2011), a i kad sam je čitao. Užasno je sve bilo veštački, ničim povezivo sa mnom u vremenu i prostoru u kojem sam se nalazio, i uvek sa dve, tri, četiri i više reči, gde je jedna mogla da bude dovoljna. (Da ovog puta parafraziram Tomasa Džefersona.)

Nego, nakon projekcije, vratio sam se istim putem.

Na trgu ispred Narodnog pozorišta puštali su „Otpisane“. Promuvao sam se kraj panela sa isečcima iz „Mirka i Slavka“, i video dvoje-troje izbeglica kako pune telefone na obližnjim „pametnim klupama“, pritom gledajući partizanske avanture.

Plastika s bioskopskog platna prelila se na ulicu, a zatim na drugo bioskopsko platno.

Kraj mene je, kao šlag na tortu, prošao neki tip militantno obučen (ali u sopstvenoj režiji, nije pripadao, barem ne očiglednom heraldikom, nijednom oružanom bratstvu) koji je izgovarao u slušalicu mobilnog aparata, citiram: „Ja sam odmah rekao da je na Kosovo trebalo da uđe vojska…“

Jedino što je falilo da celoj slici da još blesaviji ton bio je onaj srebrni sa neobičnim cvikama što je gurao disko-jajce.