fbpx

SRPSKA VAVILONSKA KULA

KIOSK (br. 3) Samo da prelistam…

Jedan čovek je, pre dva stoljeća, uradio ono što, iz nepoznatog razloga, vek, pa i dva kasnije ne mogu da urade timovi naučnika koji se bave jezikom.

Naime, srpski jezik i dalje nema svoj novi i detaljni od A do Š rečnik, već se u mnogome i dalje oslanja na Srpski rječnik, koji je složio Vuk Karadžić 1818. godine, a triedesetak godina kasnije reizdao uz pomoć Đure Daničića. „Rječnik“ je, te 1852. godine, brojao oko 47.000 reči, sve sa akcentima i njihovim objašnjenjima.

Od tad se štošta promenilo, Srbija je bila deo čak tri Jugoslavije, a kad je postala Republika Srbija, i uradila, takozvani totalni mejkover, nije uspela da se na pravi način pozabavi sopstvenim jezikom.

Bilo je tu prepiranja i previranja, ljudi koji misle da se srpski jezik u stvari zove srbijanski, a i onih koji se potpisuju pod Deklaraciju o zajedničkom jeziku. Ono što je pozitivno u svemu tome jeste to što je srpski jezik sam po sebi jači od svih tih „kako vetar puše“ politizacija, ali mu u preživljavanju svakako ne pomažu previše ljudi koji bi trebalo da se njime bave, da ga izučavaju, da prate njegove promene, rast i razvoj, te svakodnevnu upotrebu, i onu književnu.

Pre desetak dana, međutim, Matica srpska se pohvalila kako je uspela da objavi dopunjeno izdanje Rečnika srpskog jezika iz 2011. (oko 85.000 reči) na ijekavskom, jer je to bitno da bi se videlo, kako veli predsednik MS Dragan Stanić: „…šta je zapravo sve srpski jezik.“

Lukavo bogami, ali mislim da su se time samo još više približili Deklaratistima, nego što su njima podvalili, insinuirajući kako na ovim prostorima zaista i postoji samo jedan jezik, ali na S, makar on u svojoj kovanici imao i onaj na H.

  Ima tome sad već godina, ali se dosta friško sećam kako sam se, u poseti Hrvatskoj, našao u malom književnom društvu: nas pet-šest pisaca smo, kako to dolikuje, ogovarali pisca koji je otišao ranije s književne večeri, a jedan od prisutnih je uspeo da prokomentariše da je proza odsutnog pisca dosta neuređena jer, eto, na primer, ima puno srbizama. Onda se valjda setio da su među prisutnima barem dvojica iz Srbije, pa je udario u dosadno pravdanje kako njemu to nije problem u govoru, ali da bi ipak u književnosti trebalo da se pravi razlika.

Hm.

Ali, šta o svemu tome ima da kaže Srpska akademija nauka i umetnosti, koja se isto tako odavno uhvatila ukoštac s pravljenjem sopstvenog rečnika, koji trenutno postoji do slova P.

Nichts.

Dok neki članovi SANU potpisuju neke druge deklaracije ratnohuškačkog karaktera, njihovi naučnici, istraživači i saradnici itd., koji intenzivno crpu građu za, kako predviđaju, 35 tomova opširan konačni rečnik, pripadaju filozofiji „tiha voda breg roni“, te u nekom futuru II vide svetlu budućnost za taj veliki sveobuhvatni „Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika“ Srpske akademije nauka i umetnosti, od milja zvan „Rečnik SANU“.

U svakom slučaju, kad smo čekali dva veka na rečnik, strpićemo se, vala, još malo. Dotle, evo mojih skromih kontribucija boljem razumevanju reči i jezika.

 

– rečnik – palijativna nega reči.

– knjiga – hladan predmet. Služi za prelistavanje i odlaganje. Takođe, kao podloga za monitor.

– istorija – kao i svaka učiteljica, prevaziđena, puna pogrešnih svetonazora, stroga i nepravična, naklonjena odlikašima, dok slabije učenike prezire i tera u ćošak.

– mašta – jatak skribomana.

– uteha – šlogirana ruka nade.

– dete – najveći zalog pripadnosti.

– izvini – redundancija.

– šljusak – nagli pljusak. Dijareja.

– ambicija – kancer. Osećaj da si bolji od drugih jer se trudiš.

– guta se u jednom dahu – za knjigu pokrov, za sendvič pohvala.

– svakodnevica – osnovna merna jedinica smrti. Stil.

– heteronim – beg od stila.

– stil – spomen ploča svakog piskarala.

– ideja – šifra bez ključa. Zato toliko uzbuđuje.

– tema – logistika sintakse.

– nesuglasica – sudar dve stvarnosti.

– urednik – vidi cenzor.

– cenzor – moralna nakaza.

– jezik – kavez po kojem um klepeće krilima.

– majčinska ljubav – majušni predmet kojim se dete lako zadavi. Nije za mlađe od 67 godina.

– smrtna kazna – dokaz da je čovek i dalje majmunčina.

– biblioteka – jugularna vena grada.

– malograđanin – onaj kojem je rezervisano mesto u raju.

– pisanje – stalna borba sa stanjem u kojem se ne piše. Pobeda nad banalnošću i strahom.

– prirodno – granica slabog uma.

– poklon – materijalizovani ego.

– analogija – mogućnost da se nešto što nema veze s nečim drugim predstavi kao to drugo.

– uvreda – povređena sujeta.

– kompromis – bosiljak zasađen u metalnu ploču.

– kafa – gorivo do zvezda.

– mudrac – budala puna iskustva.

– ; – sredstvo opiranja konačnoj misli. Mogućnost. Označava i neodlučnu osobu.

– noć – ključ mogućnosti.

– moral – ćorsokak jezika.

– pešest – mitski broj između pet i šest. Koristi se uglavnom prilikom konzumacije alkoholnih pića.

– kazna – ogledalo društvenih poraza.

– znatiželja – motor smisla.

– mišljenje – jedan od osnovnih delova tela, kao i dupe.

– činjenica – krajnost. Slepa ulica rasprave. Neophodna za let u kosmos.

– sloboda – krvopija.

– nacionalizam – splav koji misli da je nosač aviona.

– aforizam – slepo crevo književnosti. Niko se više ne seća čemu služi, ali tu je.

– zoološki vrt – metafora grada.

– stvarnost – utočiste praznoglavaca.

– bes – prdež nemoći.

– karijera – dokaz ispunjenih očekivanja. Još jedan ekonomski jaz.

– smrt – kliše.

– serijski ubica – redundantni samoubica.

– budućnost – šargarepa na štapu.

– prošlost – deža vi sadašnjosti.

– ratni zločinac – pleonazam koji od ratnih zločinaca drugih boja pravi heroje.

– lažna skromnost – još jedan pleonazam.

 

 

Miloš K. Ilić rođen je 1987. godine, u Pančevu. U rodnom gradu je pohađao osnovnu i srednju školu. Studirao je dramaturgiju na FDU.

Izdao je zbirke pripovedaka „Priče o pivu“ (Laguna, 2008) i „Umorni kao psi“ (Partizanska knjiga, 2017).

Dobitnik je nagrade „Edo Budiša“ (2018) za zbirku priča „Umorni kao psi“.

Radio je kao dramatrug na predstavama „Mizeri“ (Atelje 212) i „Tačka ključanja“ (premijera SKC Beograd), čiji je i autor. Diplomska drama „Čovek bez mase“ izvedena je 2013. godine na Ex Teatar Festu, u Pančevu.

Za Radio Beograd napisao je radio drame: „Ruka“, „Rat“, „Smrt Kraljevića Marka“, „Metak u mrak“, „Rabadžije“, „Trči“, „Lotrek“, „Po zanimanju Očivad“, „Slepi“, „Lotreamon“, „Ogledala Danice Marković“, „W.“

Objavljivao priče u časopisima: „Polja“, „Koraci“, „Ruko­pisi“, „Kvartal“, „BUNKER“, „NIN“, „Trag“, „SENT“, „Dometi“, „Zlatna greda“, „Prosvjeta“, strane.ba, eckermann.org.rs; kao i u antologijama „Gavrilov princip“ (2014) i „Pre vremena čuda“ (2020)

 

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.