fbpx

Sinhronicitetom ću te, sinhronicitetom ćeš me.

KIOSK (br. 2) Samo da prelistam…

 

Već neko vreme živim u Beogradu, ali se uglavnom u glavnom gradu RS i dalje ponašam kao turista, tranzitni slučaj koji bi da, ako već zbog nečeg mora ode do centra ili ređe u neki još udaljeniji deo grada, onda hoće da to vreme iskoristi na pravi način i vidi ili obavi još ponešto, kad je već potegao put.

Tako se uvek nacrtam, kad prolazim blizu Narodne biblioteke, kraj zidića na kojem vedrim danima dvoje-troje ljudi rasprostru stare knjige i prodaju ih budzašto. Posebno su mi omiljene one koje su naređane kao meci u šaržeru, u sažvakanoj kutiji na kojoj je jedva vidljiva oznaka 100 dinara ispisana možda plavim možda zelenim markerom.

U takvu kutiju odmah ateriram naglavačke, tražeći blago u bescenju, a poslednjeg puta mi se zaista i posrećilo. Sve sa zaštitnim omotom, od milošte gaćama (koje je za ovu knjigu osmislio i jatom ptica oslikao Mihailo Pisanjuk), nabasao sam na Drugu polovinu neba Voje Čolanovića, prvo izdanje Prosvete, sve sa posvetom:

Dragom Paji,
Voja 22. 5. 63.

Dao sam sto kinti prodavcu, uslikao prvu stranicu i poslao fotku Jeleni Žurić, koja me je i upoznala s Čolanovićevim delom, radeći doktorat o njemu.

Ubrzo se ispostavilo da je Paja izvesni Pavle Đukić, Pančevac koji je, kao i Čolanović, bio mitraljezac na bojnom avionu iljušinu, za vreme Drugog svetskog rata; a Jelena Žurić je, kad sam joj prosledio fotografiju, baš pregovarala u vezi s izdavanjem Čolanovićevih dnevničkih zapisa, povodom stogodišnjice rođenja V.Č.

Juče, 15. 9. 2022. bila je upravo ta stogodišnjica, i dok su novine ispunjene raznoraznim taze preminulim personama lokalnog i inostranog miljea, upada u oči kako se malo prostora izdvojilo na označavanje ovog, po srpsku književnost i kulturno nasleđe (ubaciti još koju frazu po želji), značajnog datuma.

A zašto značajnog? Pa zato što je Voja Čolanović bio mitraljezac na borbenoj letelici, zasluživši zato orden hrabrosti; zato što je bio novinar u Tanjugu i Jugopresu; zato što je osmislio Naučni program Televizije Beograd; jer je bio urednik u Radu; zato što je prevodio Foknera, O‘Nila i Malamuda; i zato što je, pišući romane i pripovetke za koje je dobijao sve bitne nagrade SFRJ, zatim SRJ, a na kraju i RS, obogatio srpski jezik i književnost s toliko likova, radnji, opisa i neologizama da im se ni broja ne zna.

Mada, ko zna? Izdavači uvek čuvaju najbolje za kraj, iliti za Sajam knjiga. Možda će se – pored izabranih dela Isidore Bjelice kojima nas je Službeni glasnik počastio, kao i osamdeset i šest (86) različitih izdanja Čujte, Srbi, Arčibalda Rajsa, ili sabranih dela Vojislava Šekspira, kao i najnovijih džepnih izdanja Teslinih mudrosti i otkrića – možda će se, dakle, naći mesta i za knjižuljak Voje Čolanovića, ili o Voji Čolanoviću.

 

 

Miloš K. Ilić rođen je 1987. godine, u Pančevu. U rodnom gradu je pohađao osnovnu i srednju školu. Studirao je dramaturgiju na FDU.

Izdao je zbirke pripovedaka „Priče o pivu“ (Laguna, 2008) i „Umorni kao psi“ (Partizanska knjiga, 2017).

Dobitnik je nagrade „Edo Budiša“ (2018) za zbirku priča „Umorni kao psi“.

Radio je kao dramatrug na predstavama „Mizeri“ (Atelje 212) i „Tačka ključanja“ (premijera SKC Beograd), čiji je i autor. Diplomska drama „Čovek bez mase“ izvedena je 2013. godine na Ex Teatar Festu, u Pančevu.

Za Radio Beograd napisao je radio drame: „Ruka“, „Rat“, „Smrt Kraljevića Marka“, „Metak u mrak“, „Rabadžije“, „Trči“, „Lotrek“, „Po zanimanju Očivad“, „Slepi“, „Lotreamon“, „Ogledala Danice Marković“, „W.“

Objavljivao priče u časopisima: „Polja“, „Koraci“, „Ruko­pisi“, „Kvartal“, „BUNKER“, „NIN“, „Trag“, „SENT“, „Dometi“, „Zlatna greda“, „Prosvjeta“, strane.ba, eckermann.org.rs; kao i u antologijama „Gavrilov princip“ (2014) i „Pre vremena čuda“ (2020)

 

Prvi Milošev blog pročitajte na sledećem linku.

Deca Nedođina (Miloš K. Ilić)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.