Digla se dževica u vezi s veštačkom inteligencijom (VI).
Opet.
Pitanjem VI bave se svi, pa i precvali Henri Kisindžer koji je sročio deo knjige na tu temu – „The Age of AI“ – u kojoj se čak drznuo da predvidi i kraj filozofije, odnosno njeno kompletno obesmišljavanje, a sve zbog toga što će, po njemu, VI moći da pitanja koja muče filozofe rešava na, štono kažu, mnogo brži, jači i bolji način.
Sve i kad ste prevejani kao Kisindžer, morate baš da budete sumanuti megaloman, pa da tek tako najavite kraj ovoga ili onoga, pogotovo nečega što postoji milenijumima. Koliko su se zeznuli u vezi s krajem istorije, najbolje svedoči istorija koja se sve vreme dešava pred našim očima.
Dakle, šta sve veštačka inteligencija zaista može? Mnogo toga, bogami, a moći će i još više.
Poslednjih meseci koristim VI program za stvaranje veštačkih vizuelnih sadržaja (slike, fotografije, 3D modeli…), a koje zatim rabim u promotivne svrhe svog romana. Neverovatno mi je zabavno da prekucavam rečenice ili pasuse iz sopstvene proze, pa da gledam šta je VI uspela da osmisli i na koji način predstavi likove, situacije, ambijent, ma sve živo. Program koji upotrebljavam je na sledećoj adresi: https://openai.com/dall-e-2/
Ne dele, međutim, svi moju oduševljenost Dall-E softverom, što mi je pokazao post koji sam spazio na Instagramu. Neka devojka, vizuelna umetnica, osetila je potrebu da napiše objavu i podeli je sa svima nama, njenim vernim pratiocima, kako nju, umetnicu, nikad neće moći da zameni veštačka inteligencija i kako ona ne smatra da je to što VI pravi umetnost. Mora da se slično osećao svaki kočijaš na svetu, dok je gledao kako flota automobila po ulicama raste sve više i više. Možda je neko, kao kočijaš, i opsovao, ali ako se u jednom trenutku nije pomirio sa činjenicom i naučio da koristi papučice, volan i menjač, umesto uzdi i korbača, mogao je samo da se penzioniše. Ili od sebe napravi atrakciju i uzme još para. Ali o tome malo kasnije.
Elem, još pre nego što je ta umetnica podelila svoje nezadovoljstvo softverskom umetnošću, opovrgnuta joj je tvrdnja od strane VI koja je napravila sliku i pobedila na likovnom takmičenju pri sajmu negde u Koloradu. A još daleke 2016. godine, kratki roman koji je napisala VI iz Japana, uspeo je da se umuva u širi krug Nacionalne književne nagrade Japana, iako je nosio vrlo jasan naziv – „The Day A Computer Writes A Novel“.
Na kraju krajeva, mi svi već uveliko koristimo najrazličitije moguće sadržaje, pa i umetničke, a koji u stvari nemaju direktne veze sa onim što piše na plakatu, koricama itd.
Recimo, kad odem da gledam novi Diznijev crtać, ne mislim da ga je Volt Dizni crtao i animirao, sve i da se priklonim ekipi koja gaji nadu da je stari majstor negde zamrznut i čeka lek za rak. Idem da vidim doživljaj, brend. Zbog ljubavi prema filmu i pomalo bolesne potrebe da znanje o filmu, pa makar i to najbanalnije, popunjavam, obratim pažnju i na to ko je režirao film, ko ga je napisao itd, ali 90 posto ljudi koji odlaze u bioskope to ne radi jer prosto nije bitno; oni hoće da se zabave, da se zaprepaste, eventualno vide ovog ili onog glumca, i da 3 sata ne misle o svakodnevnici.
Da li ste ikad zapamtili bilo koje ime radnika koji su bili zaduženi za besomučno pravljenje CGI, kao i drugih specijalnih efekata? Pa makar i glavnog čoveka zaduženog za specijalne efekte? Ja nisam. A CGI se koristi ne samo za kičerozne Diznijeve muvije, već i u „ozbiljnim“ filmskim projektima, kojima se niko ne bi usudio spočitati umetničku vrednost ili barem to da su umetničko delo, pa makar i ne bilo toliko vredno.
Slični primeri da mi u stvari i ne dobijamo „zaista“ ono što smo kupili mogu da se nađu i u književnosti, odnosno knjigama koje se masovno štancuju za najširu moguću publiku, odnosno vrlo često ne ni za publiku, već za poklone koje niko neće ni hteti da čita, a možda ni prelista.
Raznorazni „ghost writer“-i, kao i knjige napisane „po“ Stivenu Kingu ili Robertu Ladlamu, a napisane su od strane nekih većih ili manjih literarnih anonimusa, koje u stvari velikani i tiražni autori poput navedene dvojice samo brendiraju kao nešto iz njihovog arsenala (bilo žanrovski, atmosferom, likovima koji se pojavljuju…) samo su neki od primera kako se prodaje ime, odnosno brend, a ono unutra nije ni bitno.
A, kad smo već kod majstora ispisivanja demonski mnogo stranica Stivena Kinga, nije zgoreg napomenuti njegovo zlatno pravilo za pisanje knjiga: tri stranice dnevno, svaki dan, i za tri meseca imate gotov roman. Njegov recept nije mlaćenje prazne slame, pogledajte samo koliko ima naslova iza sebe na kojima barem piše da ih jeste on napisao, pa će vam odmah postati jasno da pisanje može da bude i ozbiljan biznis. Ako vas, pored mnogo rada i upornosti, dodatno i malo hoće sreća.
Neko bi na to rekao kako to ni nije pisanje, već nakucavanja, a da Stiven King i njemu slični nisu pisci. Taj neko je pretenciozni glupander koji nikad nije pokušao da napiše više od tri strane pismenog rada u srednjoj školi. Ali ono što se može postaviti kao pitanje jeste – da li su zaista sve te knjige i umetnost?
Ko će ga znati, verovatno ima i žita i kukolja, ali poenta je da se takve knjige prodaju na kamare, a njihovi autori ne čase ni časa živeći na staroj slavi, već nastavljaju da pišu i pišu, valjda sve dok im agent ne umre od srčke. Da, takvi pisci imaju i agente.
Koja će, dakle, biti razlika između novog romana Donata Karizija i romana koji je softver Donato Karizi 2.0 napisao? Verovatno neznatna, a ljudima koji gutaju te knjige zbog zabave i lagane životne filozofije koja se provlači tim stranicima će biti sasvim svejedno da li je to kompjuterski program koji dobro folira Karizija ili pravi Karizi.
Ne morate biti Stanislav Vinaver pa napisati novu „Pantologiju“, niti ekipa sa Facebook stranice „Cela Lepa“ koja savršeno ume da „skine“ takozvanu „poetiku“ raznih autora i autorki, možete prosto iskoristiti veštačku inteligenciju i rešiti se muka, a dobiti „proizvod“ koji možete da valjate. Ako ste tu samo zbog para.
Hajde, ipak, da se izmestimo iz sfere knjiga koje pretenduju na veliku čitalačku publiku, možemo da se usredsredimo na knjižuljke koji nemaju toliki auditorijum, ali su na ovaj ili onaj način izdvojene; nekom nagradom, panegirikom u književnom časopisu ili dnevnim novinama, preporukom od strane drugog popularnijeg autora-ke na socijalnim mrežama itd.
Jedan takav primer je knjiga koja je pokupila kajmak na velikom naticanju prošlogodišnje srpske književne produkcije, a koja je još pre tog zgoditka okarakterisana kao odlična jer može da se čita i „kao roman i kao skup sentenci“. Ovog puta, navodnici su tu zbog citata; nije bitno ko i gde i za koju tačno knjigu, iako neko ko prati te stvari može lako da dokuči, no, ono što jeste bitno je to da ako neku knjigu pohvalimo jer može da se čita kao „skup sentenci“, a što na grubom šatrovačkom prevodu otprilike znači „gomila rečenica“, onda se postavlja pitanje da li mi uopšte zaslužujemo išta „više“ od književnosti koju nam servira veštačka inteligencija? Da li smo sposobni da je čitamo, vrednujemo, cenimo ili kudimo, ako su nam kriterijumi vezani za paraknjiževne faktore?
Setimo se onog kočijaša. Zamenili su ga taksiji, a njih razni Uberi i čuda, sem u specijalnim prilikama, ili kao atrakciju u određenim delovima sveta, na primer u Njujorku, u Central Parku, gde je vozikanje kočijom od 45 minuta tričavih 145 dolara. Desetak minuta vozanja rikšom u Japanu izaći će vas oko 40 dolara. Gondola u Veneciji…
Ne zagovaram da se spisateljski esnaf prebaci na logistički, nego hoću da ukažem na to da će se u moru kompjuterski generisane književnosti, koja će koliko god tehnologija
bude napredovala ipak morati da u jednom trenutku postane pustopoljina predvidivih knjiga, koja će nas, nadam se, naterati da se vratimo na osnovna pitanja: šta je to književnost, a šta je knjiga; a da će se onda iz toga javiti nova novcata potreba, i duhovna i tržišna, za koricama na kojima će, možda, u donjem desnom uglu stajati mali logo HMB – Human Made Books, a koji će biti specijalna preporuka za, štono kažu, sve književne sladokusce.
