fbpx

Ако једне зимске ноћи неки путник, трећи део

Пише: Снежана Томић

Од једне књиге читава библиотека

 

Књиге се на страницама Калвиновог романа јављају у својој разноврсности и изобиљу, као свете и световне, изворне и преведене, плагиране, апокрифне и мистификоване, употребљене и злоупотребљене у револуционарне, династичке, рекламне или академске сврхе. Атмосфера романа засићена је присуством књиге. Не само њена апстрактна садржина већ и чулима доступна физичка основа толико је живо присутна: ту су хартија и странице (у својој исписаности и белини, тј. пуноћи и празнини), појединачно и наслагане у табак; боја и густина штампарских слогова и редова такође говоре за себе и учествују у творењу смисла. Осветљене су чак и маргине текста, као праг преко кога Читалац искорачује из текстуалне у своју искуствену стварност и обрнуто. Приповедни свет је дубоко уроњен у игру чулности и захтева укључивање свих осета: са страница романа којe су тренутно пред Читаоцем шири се мирис хране и загушљивог ваздуха, или пак из прочитаних редова избија измаглица која омета видик. На другом месту идеја о књизи као материјалном предмету доведена је до карикатуре у лику нечитаоца Ирнерија. Како живи у антагонизму са светом читања, он користи књиге као грађу за скулптуре, буши их, цепа, кида, да би оне потом, парадоксално, бити усликане и изложене у неким другим књигама.

Када мало боље погледамо јунаке, можемо запазити да је њихова биографија заправо библиографија, јер је одређана искључиво односом према прочитаним и недочитаним књигама. Читање је њихов начин постојања. Декартова максима „Мислим, дакле постојим”, овде је, не без Калвину својственог хумора, преобликована у исказ „Читам, дакле пише се.” Саусловљеност писања и читања неопходна је да оно написано не остане само мртво слово на папиру. Ако је читање самоћа, како се каже у једном пасусу, то не значи да је и прича у овој књизи усамљена. Она је увек окружена и повезана другим причама, и то не само у оквирима овог романа. Једна прича увек води другој, усменој или писаној у непрегледном мору светске литературе. „Куран”, „Библија”, „Хиљаду и једна ноћ”, „Злочин и казна”, „Ромео и Јулуја”, само су нека од дела са којима роман комуницира. Изгледа да осим Калвиновог вишеструког одражавање огледалâ постоји још начина да од једне књиге добијемо читаву библиотеку.

 

Прича и њени јунаци

 

Јунаци у роману својим деловањем на различите начине доприносе очувању приче. Сваки од њих ће из неког угла осветлити њену вредност. За неке од њих прича снагом својих речи ствара мостове, зближава, повезује, за друге суочава са далеким, тајанственим, непознатим, покреће свест и самосвест, буди осећање, за треће удаљава од стварног света и опет их њему враћа да би га могли сагледати у његовој сложености и слојевитости. С овим јунацима могу се обићи различити крајеви света и егзотични предели, али њихово путовање у телу добија свој пуни смисао само ако се за то време читаочев дух покренуо навише.

Ликови као што су Каведања, Уци-Туци, Ермес Марана имају своју посебну улогу у стварању, преношењу, опстанку књига и њиховим непредвидивим судбинама. Довољно је призвати симболику Мараниног имена (Хермес, митски гласник богова, тумач с другог језика) да бисмо видели његов значај за покретљивост књиге и њену географску распрострањеност, тј. начин на који доспева до најудаљнијих кутака света. Како је књижевност увек стварање у језику и своју снагу црпе из богатства матерњег језика писца, јасна нам је недостатност сваког превода, чињеница да увек остаје оно што се не да превести, што остаје изгубљено у преводу. Без обзира на то, сваки читалац зна колико велики ужитак може проистећи из читања доброг превода. Он је ту да нам помогне да савладамо препреке страног језика како би прича дошла до нас. Међутим, Марана се опредељује да поље преводилаштва искористи за своје вешто смишљене подвале. Он се оглушује о свој позив преводиоца, те се преображава у главног „негативца” и Читаочевог противника. У целокупном замешатељству од мистерија, лажи, превара, настојао је да Читатељку вишеструким ланцем посредовања удаљи од изворног текста. Марана се на крају ухватио у властиту мрежу; нагомилане лажи урушиле су се саме од себе. Обесмишљавању његових поступака умногоме доприноси и Читатељка. Снагом свог интелекта и читалачком вештином, она уме да прозре суштину ствари, не допуштајући да буде обманута. У Маранином лику сабирају се представници несавесних преводилаца, плагијатора, мистификатора, свих оних који би причу да подјарме за своје потребе. Прича се, међутим, са својим непријатељима бори њиховим оружјем. Тематизовањем сваковрсних махинација и њиховим преношењем у књижевни поступак, она односи победу на пољу стваралачке слободе.

Насупрот Марани, стоје ликови попут професора Уци-Туција и приређивача Каведање. У сликању ових ликова долази до изражаја осетљивост за оне скрајнуте и стешњене, особењаке који делују из позадине, а заправо имају изузетну важност за живот књиге. Упркос гротескној атмосфери којом су окружени (академска ригидност и насиље над текстом у Уци-Туцијевом окружењу или хаотичност и немарност издавачког предузећа према својим производима код Каведање), обојица освајају симпатије читаоца. И један и други су свој живот ставили у службу књига. Иако су затрпани њиховим гомилама, под чијим се теретом Каведањина плећа савијају, а Уци-Туцијева појава једва назире, њихова посвећеност, простодушна наклоњеност књизи, чуварност намењена спасавању књижевних реткости и драгоцености, подсећа нас на величину задатка које се поставља пред универзитетску и издавачку делатност. Уци- Туци се уздиже над карикатуралношћу света који га окружује у једном блиставом тренутку када оживљава језик који је давно остао без својих говорника. Усмено преводи и развија причу остављену на граници заборава. Читатељ и Читатељка у заносу слушају професора, подсећајући се колику вредност књига има као чувар језичког блага, а Читалац му одаје признање када схвати да професорово познавање језика није само себи циљ, оно је ту да заштити причу, „све што она говори или не говори”. Зато је Читатељкина сестра Лотарија Уци-Туцијева сушта супротност. Многолика Лотарија поводи се за помодним трендовима универзитетског исцрпљивања текста; књигу никад не чита зарад ње саме, већ тек као илустрацију књижевнотеоријских поставки. Препушта је на немилост рачунарима, да би је њихови програми свели на бесмислену хрпу речи. Захваљујући Лотарији, процес читања постаје нешто механизовано и рашчовечено.

Још један изузетан пример појединаца који су суштински важни за опстанак приче, показан је на примеру писара који бележи Мухамедове речи добијене од Алаха. Прича о вери у једном неочекиваном заокрету постаје прича о писару који губи своју веру. Неповерљив у властите способности и величину свог позива, превиђа од коликог су значаја врсни посредници да би се прича свукла са неба на земљу, а небеска суштина приближила људима: „он је био тај који треба да се разрачуна са унутрашњом повезаношћу писаног језика, са граматиком и синтаксом, како би у њега сажео спонтаност једне мисли која превазилази границе сваког језика пре него шро се претвори у реч” (Kalvino 2016: 187). И прича нам одмах у сећање призива све оне неименоване средњовековне преписиваче, који су остварили изузетан спој писца и читаоца у једној особи. О њима не знамо скоро ништа, осим да би без њиховог ревносног рада бројне приче нетрагом нестале.

Овај роман захвата из непресушне епске реке са бројним притокама. Њено златно грумење калеидоскопски се спаја и раздваја у слободи њиховог преобликовања. Један од ликова је, на пример, створио нову причу повезујући само наслове недовршених романа. Непостојаност сваковрсних облика упућује нас на стална трагања и преиспитивања успостављеног значења и смисла. У супротном, привилеговање нечије перспективе одмах би нашло своје масовне поборнике и од књижевног дела начинило политичке прогласе, манифесте различитих удружења и организација једне униформисане цивилизације са серијским производима. Да га читају по законитостима тог миљеа који гуши појединца и његов ставралачки замах, највећи је страх писца Сајлса Фланерија. Таквом једном поретку овај роман пркоси ликом Читатељке – Људмиле. Њеној интелигенцији и читалачкој осећајности ништа не промиче, она продире до сржи приче, зато што у њој трага за „гомилањем живота”.

Све приче које чита она уједно и живи, открива и ослобађа виталну снагу приповедног света, спремна да у читање несебично уложи део себе. Ширина њеног читалачког интересовања тражи сваки пут друкчије обликовану књигу, али је избору надређено осећање тескобе и трвења, како елемената унутар књижевног дела, тако и читаочевих емоција. То захтевано осећање тескобе унапред искључује површност, баналне и лаке садржаје и уједно је израз оне напетости која се у свом најчистијем виду јавља у почецима романа. Људмила, за коју је читање нешто природно, спонтано и суштински важно, попут дисања, показује да се књиге пишу због човека и за човека, а не зарад поткрепљивања апстрактних идеја и модела, како се чини њеној сестри Лотарији. То не може

обезбедити ниједан компјутерски програм. Зато се прича опире електронској обради података повереној машини без душе, која би њено богатство редуковала до бесмисла.

***

Роман се све време бори са властитим изражајним могућностима, оним непреводивим, оним што остаје изван оквира приче, оним неисказивим, и још несаопштеним, „оним што свет о себи још није изрекао”, јер нема речи да то постигне. И нама се све што смо досад рекли о роману чини недовољним да би се обухватило његово обиље. Зато је можда најбоље пустити га да говори сам о себи. Читање је налик путовању, начин да надоместимо „oдсуство себе из света и света из себе”, каже роман. Зато, пођимо на пут.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.