fbpx

AH, TA ZLA SRBIJA!

KIOSK (br. 10) Samo da prelistam…

 

 

AH, TA ZLA SRBIJA!

 

Davnih dana, tamo negde 2011. godine, spazio sam obaveštenje na oglasnoj tabli fakulteta: umetnik treba da pošalje svoj rad i biografiju na elektronsku adresu Helsinškog odbora za ljudska prava, pa ako prođe ide zajedno sa njima i drugim umetnicima i umetnicama u Zagreb na dva-tri dana.

Ne mogu da reprodukujem šta je bilo objašnjenje zašto se ide u Zagreb, ali kako nikad nisam bio, odlučio sam da se prijavim i vidim grad koji sam znao samo iz dva-tri kadra iz „Vlaka u snijegu“. (Iliti u „prevodu“ koji se sad može kupiti u Srbiji: „Voza u snegu“.)

Prošao sam konkurs uz pomoć jedne ili dve kratke priče koje sam poslao, pa su me pozvali u kancelariju Helsinškog odbora za ljudska prava ne bi li se upoznali i dogovorili oko detalja putovanja i plaćanja karte za voz.

Kancelarija je tad bila negde na Dorćolu. Popričao sam sa finim ljudima, upoznao i ostalih četvoro-petoro umetnika koji će mi biti društvo u Zagrebu, pa smo otišli svako na svoju stranu.

Iskreno, nisam tad bio zainteresovan preterano za to šta je ova nevladina organizacija, niti kakva je to ekipa koja će nas dočekati u Hrvatskoj. A u tom trenutku je inače Helsinški odbor za ljudska prava već bio rasformiran jer je 2008. godine austrijski sud osudio finansijskog menadžera IHFa (International Helsinki Federation for Human Rights) Rajnera Tanenbergera za proneveru malo više od milion evra, za šta je gospodin odležao godinu dana zatvora od dobijenih tri. To nije sprečilo ostale po svetu raširene grupice, a koje sve nose isti naziv, da nastave da se, kao odvojeni entiteti, bave širenjem ljudskih prava, oslanjajući se, kao i finansijskom prevarom ubijena krovna organizacija IHF, na moralni sporazum potpisan u Helsinkiju davne 1975. godine, a čije su se zemlje potpisnice valjda istog dana kad su ga i potpisale oglušile o sporazum.

Elem, sve to nisam znao, tako da sam bez ikakvih predubeđenja i stavova otišao vlakom u Zagreb, gde smo stigli u vrlo ranim jutarnjim časovima, blejući ispred hostela čiji uspavani radnik je tek trebalo da nam otvori vrata. Bio je to 30. maj, a kako moje krhko sećanje ne pamti nikakve datume, u tome mi je sad pomogla činjenica što je ceo grad bio pod hrvatskim zastavama – slavio se Dan državnosti Hrvatske.

Kako smo bili bučni, neki tip sa obližnje terase je odmah udario u kontradreku i psovke, sve sa tom hrvatskom zastavicom pobodenom pored sebe u žardinjeru, čisto da se zna kako je bratstvo i jedinstvo i dalje živo i zdravo.

Bilo je okej u Zagrebu, ostali saputnici su bili prijatni i zanimljivi, vodili su nas na veče stendap komičara, prošetao sam još jednom evropskom prestonicom, kupio dve-tri preskupe knjige.

Ali da me ubiješ ne mogu da se setim šta smo mi to tamo u stvari radili. Sećam se nekog prostora, liči mi na nezavisni kulturni centar ili nešto tako, gde smo se predstavili s tim radovima zbog kojih su nas i pozvali, ali nigde ništa u stvari nismo radili.

Otprilike iste godine, počevši da raduckam i družim se s jednom ortakinjom iz Pančeva, shvatio sam šta su to fondovi i kako se mažu na leba, odnosno da su to neke silne pare koje se slivaju iz ovog ili onog fonda, a da ti te pare dobijaš na osnovu nekakvog „projekta“ sa kojim ih trebuješ od Jevrope, a da pošto ih spržiš dosta slobodno na ovo ili ono, treba da ih opravdaš u isto tako labavom izveštaju koji možda neko i prelista, ali svakako ne udara prejake packe.

Fondovi se mogu koristiti za razne stvari, pa i za održavanje nevladinih organizacija, kakva je i Helsinški odbor za ljudska prava, koji je pre dva-tri dana organizovao konferenciju sa „preko 70 kulturnih delatnika širom Srbije“, pod naslovom: „Ka novoj kulturnoj politici: protiv dogmatizma“.

Hm.

Nisam, na žalost, spazio vest odmah, inače bih se možda i pokrenuo do centra Beograda da prisustvujem barem deliću konferencije, kako bih i ostalim čulima osetio atmosferu, ali i čulo vida je ovog puta dovoljno, kao i vesti po lokalnim medijima i Facebook stranica Odbora, pa da se dobije jasna slika onoga šta se tamo dešavalo.

Evo, za vas troje koji ovo čitate, a lenji ste da klinknete, i sažetka: https://www.facebook.com/HelsinskiOdborZaLjudskaPravaUSrbiji/

Nego, šta kažu crtice, odnosno zaključci sa prvog dana konferencije?

  1. „Srbija nije odustala od politike ekstremnog nacionalizma koji je doveo do ratova 90ih a kultura je danas polje u kojem se ta politika legitimiše.“

Da li misle na sve učesnike i učesnice, njih sedamdesetak, kad na ovo ukazuju, ili su to neki drugi umetnici i neka druga polja kulture u kojima se legitimiše takva politika? Da li su književni časopisi, koliko god bili nebitni, ispunjeni takvim tekstovima i uradcima? Da li sa zidova galerija vise takve slike, a po pijedestalima stoje takve skulpture? Da li Srbija, odnosno ministarstvo kulture koje podržava razne projekte, kroz najrazličitije moguće institucije, favorizuje samo one koje imaju na svojim prijavama i mali vodeni žig sa četiri ocila?

Ne.

  1. „Kulturni prostor zasićen je konfkliktima, mržnjom, i odsustvom dijaloga.“

Slažem se, ali iz tog konteksta ne bih izdvojio ni govornike koji su vidljivi na slikama Facebook stranice Odbora.

  1. „Demokratsku strast u kulturnoj politici zamenila je patriotska i partitokratska strast.“

Mislim da nikad manje patriotske umetnosti nije proizvedeno nego poslednjih godina. O tome kako demokratiji nije mesto u umetničkom delu da i ne govorimo.

  1. „Kulturna politika se ne bavi usvajanjem i negovanjem mera koje stvaraju prostor za slobodnu kreaciju.“

Koja izmišljotina. Na sve strane se stvara kultura, a može da se „vidi“ ili „koristi“ isto tako slobodno gde god hoćeš. Svakakvih sam se tračeva i anegdota naslušao, ali još nijednom nisam čuo da mi je neko rekao kako mu je zabranjeno da radi ovo ili ono. Primerčići da potvrde pravilo uvek postoje, ali, zaista, gde su ti „bunkerisani“ umetnici, gde su te zatvorske ćelije u kojima su ih naslagali kao sardine, gde cenzurisana mišljenja po medijima, itd?

  1. Strategija kulture ne prepoznaje kulturu sećanja već se zalaže za politiku zaborava svega što nema veze sa jednodimenzionalnim identitetom srpstva.“

Svaka čast na ovoj rogobatnoj konstrukciji, ali sem toga nema mnogo u ovoj rečenici, naime, jedan od ljudi koji je pričao na konferenciji bio je i Saša Ilić, dobitnik NIN-ove nagrade (prvu je, treba se podsetiti, dobio Dobrica Ćosić), a koji je tu prestižnu nagradu dobio upravo za roman koji je totalno protiv „jednodimenzionalnog identiteta srpstva“. O malom milionu „angažovane“ književnosti koja se takođe godišnje proizvede u Srbiji i da ne pričamo.

U stvari, ovde se na dosta izvrnut način ukazuje na to da se jedna „kultura sećanja“ razlikuje od druge „kulture sećanja“ po tome što bi da zaboravi, a to nije istina. Obe te „kulture“ bi da se sećaju, ali na drugačiji način. (Za neupućene, pročitati priču Rjunosukea Akutagave „Rašomon“.)

  1. „Kultura mora biti autonomna, da njene institucije deluju kao javna a ne državna služba.“

One mogu biti ili državne ili privatne. „Nezavisni“ kulturni centri i sl. prostori zavise upravo od pomenutih fondova, što znači da zavise od prijave kojom ištu novce od tih fondova, što znači da su uslovljen i određenom „kulturnom politikom“ koju fond želi da plasira. Treba podsetiti da su ti fondovi sačinjeni mahom od zapadnih para (pa čak iako dođu iz Rumunije, recimo), a ne od istočnih.

  1. „Mesta izvan Beograda, a naročito lokalne zajednice, ostale su potpuno bez ikakvih proplamsaja slobode.“

Kapiram šta su to „mesta izvan Beograda“, ali nije mi jasno na šta se cilja kad se kaže „lokalne zajednice“, no, kako sam doskora živeo u jednom takvom mestu – Pančevu, mogu reći da je ovo čista glupost. Samo u Pančevu imate dva književna festivala („Majski dani knjige“ i „Rukopisi“), jedan pozorišni („Ex Teatar Fest“), džez festival, filmski festival, pa ako hoćete i karneval, a tu je i gomila manjih događaja poput koncerata, izložbi, književnih večeri, kao i tribina na ovu ili onu temu.

  1. „Srbija neguje nacionalizam žrtve, što omogućava da počinioci zločina postanu kolektivne žrtve i iza toga se kriju.“

Napraviću se da kapiram šta je „nacionalizam žrtve“, ali me onda zanima: da li ova konstatacija implicitno sugeriše da ipak postoji „nacionalizam“ koji bi bilo moguće prihvatiti?

Takođe, sa tolikom kamarom ljudi osuđenih pred sudom u Hagu, malo je preterano govoriti da se iko tu sakrio. Ko se i krio, isteran je vodom iz te rupe.

  1. „Političko-istorijska odgovornost za poricanje zločina traje onoliko dugo koliko i njihovo poricanje.“

Dobro, i?

  1. „Odnos prema ratnim zločinima kreće se od ignorisanja do poricanja, u čemu učestvuju i mnogi kulturni delatnici.“

Ali ne i i tih 70ak koji su bili na konferenciji? Ili svi mi koji smo se na neki način kroz neki vid umetnosti pozabavili tim događajima i vremenima? Ili recimo filmadžije koji prave muvije o ratnim zločinima, a koji su potpomognuti sredstvima iz budžeta Srbije?

Treba ukazati na divnu misao Fransoa Trifoa, koji je tvrdio kako svaki ratni film, koliko god „anti-ratni“ bio, u svojoj biti je za rat. Ne samo da će se gledalac neminovno povezati sa glavnim likovima, bilo da su oni dželati ili žrtve, nego je hteo da ukaže i na to kako konstantno čačkanje rane tu ranu nikad neće dovesti do zaceljenja. I u tom vrzinom kolu moramo da pristanemo da živimo.

  1. „Srbiji su neophodna umetnčika dela koja dešifruju ideologiju zločina.“

Stvarno bi bilo previše nabrajati sve umetnike i umetnička dela koji su se bavili razbijanjem te opake Enigma mašine zločina: od slike Miodraga Miće Popovića „Raspeće Đorđa Martinovića“, preko raznih umetničkih dela kao što je „U potpalublju“ Vladimira Arsenijevića, ili „Lepa sela, lepo gore“ Srđana Dragojevića, pa do najnovijih projekata koji su tek „u izgradnji“, poput budućeg filma Mirjane Karanović „Narodna drama“; zaista im je ogroman broj, tako da možda učesnici ove konferencije treba da počnu sa čitanjem dnevne „štampe“, ako ih već mrzi da čitaju knjige, idu u galerije ili gledaju filmove.

  1. „Suštinska promena biće moguća onda kada se odustane od smrti i u fokus kulture stavi život.“

Nadam se, jer će onda valjda i da nam svane, pošto će kultura proizvedena u Srbiji tako biti prva na svetu ikada koja će uspeti da razdvoji eros i tanatos.

  1. „Država postepeno uspostavlja niz institucija ka kojima usmerava ogromna finansijska sredstva sa ciljem stvaranja i kontrolisanja monolitnog i etnički pristrasnog sećanja.“

Država je vazda imala niz institucija gde su sedeli raznorazni „kulturni radnici“ i dobijali pare ni za šta, što ne znači da je praksa koja treba da se nastavi, ali ništa se preterano nije promenilo.

Na kraju krajeva, ipak su ovi s konferencije sedeli u tom trenutku u centru grada koji ima, primera radi, festival kao što je „Miredita, dobar dan“. Recimo u Vašingtonu ne postoji festival „Chào buổi chiều, good afternoon”.

  1. „Međusobnim povezivanjem i konstruktivnom kritikom doći do kolektivne akcije progresivnih kulturnih delatnika.“

Što bi Vilijem Luc rekao ovo je pravi „doublespeak“: eto cele rečenice koja ne znači ništa, a liči na rečenicu. Umetnici su uvek međusobno povezani, kroz institucije u kojima rade, kroz udruženja čiji su članovi, kroz neformalne grupe, a od kraja 20. veka i preko interneta, odnosno kroz najrazličitije društvene mreže, pa i kroz kojekakve NVO kakva je Helsinški odbor za ljudska prava, a koji je i organizovao ovu „kulturnu“ sedeljku

Kritika i nije kritika ako nije konstruktivna. Nekonstruktivna kritika se zove – pljuvačina.

Kolektivna akcija je valjda podrazumevana kroz „međusobno povezivanje“.

A „progresivni kulturni delatnik“ je lingvistička noćna mora proistekla direktno iz „1984.“ koja bi valjda trebalo da označi „umetnika“.

I tako, tačku po tačku, cela ova konferencija se svela na mlaćenje prazne slame, vrlo proizvoljno ukazivanje na „probleme“ i „situacije“ kojih ako i ima, nisu ni u približnoj meri toliko problematični i situacioni.

Rezimirajmo. U centru Beograda (glavni grad Srbije) sastalo se oko 70 (sedamdeset) „kulturnih delatnika“ (ljudi koji žive od „kulture“ ili „umetnosti“) i sasvim slobodno razglabalo kako je kulturna politika Srbije dogmatizovana, a onda su otišli kućama, sa dnevnicama za gostovanje na konferenciji. (Ako nisu uzeli dnevnice, to znači da direktno podrivaju „esnaf“.)

I šta tu još dodati, a ne opsovati?

Možda samo stih Vladimira Buriča koji bi mogao da bude svetionik bilo kom umetniku: „Tražim ideju zbog koje bi me razapeli.“ Mimo toga, sve je besmisleno.

 

 

Miloš K. Ilić rođen je 1987. godine, u Pančevu. U rodnom gradu je pohađao osnovnu i srednju školu. Studirao je dramaturgiju na FDU.

Izdao je zbirke pripovedaka „Priče o pivu“ (Laguna, 2008) i „Umorni kao psi“ (Partizanska knjiga, 2017).

Dobitnik je nagrade „Edo Budiša“ (2018) za zbirku priča „Umorni kao psi“.

Radio je kao dramatrug na predstavama „Mizeri“ (Atelje 212) i „Tačka ključanja“ (premijera SKC Beograd), čiji je i autor. Diplomska drama „Čovek bez mase“ izvedena je 2013. godine na Ex Teatar Festu, u Pančevu.

Za Radio Beograd napisao je radio drame: „Ruka“, „Rat“, „Smrt Kraljevića Marka“, „Metak u mrak“, „Rabadžije“, „Trči“, „Lotrek“, „Po zanimanju Očivad“, „Slepi“, „Lotreamon“, „Ogledala Danice Marković“, „W.“

Objavljivao priče u časopisima: „Polja“, „Koraci“, „Ruko­pisi“, „Kvartal“, „BUNKER“, „NIN“, „Trag“, „SENT“, „Dometi“, „Zlatna greda“, „Prosvjeta“, strane.ba, eckermann.org.rs; kao i u antologijama „Gavrilov princip“ (2014) i „Pre vremena čuda“ (2020)

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.