Nikolo Amaniti, Ana

Nikolo Amaniti, Ana, Plato 2016, prevod s italijanskog Mirela Radosavljević i Aleksandar Levi

Kada se pojavio pre petnaest godina, roman Dolazim po tebe i vodim te sa sobom za kratko vreme postao je najčitanija knjiga. Sveopštoj groznici zvanoj „Amaniti“ pogodovalo je nekoliko gostovanja ovog autora u Beogradu, u narednim godinama, pa,  iako se o književnom delu ne sme suditi prema ličnosti i izgledu pisca, lep, mlad, šarmantan Italijan osvojio je našu publiku, koja je bila spremna da „guta“ njegove sledeće romane uprkos tome što oni nisu nimalo laki. Naprotiv, iz knjige u knjigu Amaniti je oslikavao savremeno društvo kao licemreno, bezdušno, porodicu koja treba da bude emocionalno i moralno jezgro kao izvitoperenu, i skoro uvek decu, mlade ljude kao žrtve sveopšte degeneracije.

U Amanitijevom pogledu na svet ne postoji bitna razlika u pogledu obezljuđenosti između bogatih i siromašnih. Brutalnosti i hladnoće ima i među ljudima na margini, kao u romanu Kako Bog zapoveda ali i u višim slojevima, u porodicama političara, intelektualaca, kao u romanima Ne bojim se i Ja i ti ili u pričama iz zbirke Zverinjak. Ali iako su teme koje Amaniti obrađuje  ozbiljne a sudbine koje opisuje ponekad tragične, njegovi junaci vrlo su životni, upečatljivi, dinamični, a naracija često varira između urnebesne komedije, crnog humora i emocionalno jakih tonova, što čini da ova dela budu prihvaćena i shvaćena na ispravan način.

Sve ono što su bile opsesivne teme ovog pisca, u najnovijem romanu Ana uobličilo se u dramatičnu viziju savremenog sveta, koji je došao do svog kraja. Kroz formu romana distopije ili moderne apokalipse, Amaniti slika čovečanstvo bez budućnosti, paradoks sveta u kojem postoje samo deca, ali tako da ona nisu potencijal budućnosti već sputana snaga sa oročenom mogućnošću trajanja. Gradeći roman kao priču o epidemiji, zarazi koja je već pokosila odraslo stanovništvo na planeti, a čija matrica nas može podsećati na velike romane poput Saramagovog „Slepila“ ili Pekićevog „Besnila“, ovaj roman se svojom idejom, vizijom i satirom ukazuje kao „Vrli novi svet“ ili „1984.“ dvadeset prvog veka.

Amanitijeva oštrica usmerena je na korporacijski, neoliberalni kapitalizam i globalizam, koji su zavladali čovečanstvom, i već ostavili posledice po naš moral, a sledstveno tome i na sve ostale pore života, pa i na samu suštinu života. U ovom romanu Amaniti daje sliku sveta u kojem su živa samo deca, koja sa sticanjem polne zrelosti i stupanjem u odrasli život umiru od istog virusa koji je krenuo iz Belgije i od kojeg su nastradali svi odrasli stanovnici planete. Ono što je u ranijim romanima i pričama ovog pisca bila opominjuća slika budućnosti mladih koji su ogrezli u narkomaniju, delinkvenciju i agresiju, zapostavljeni i ostavljeni od strane odraslih koji je trebalo o njima da se brinu, ovde je postalo slika nemogućnosti bilo kakve budućnosti, slika kraja.  Amaniti, međutim, ostaje na strani života, on voli život i voli decu, i zato se nekakva nejasna nada ukazuje na kraju ovog romana.

Razvijajući priču o devojčici Ani koja tumara rodnom Sicilijom u potrazi za hranom, brine se o sebi i svom bratu i zajedno sa drugom decom prolazi kroz borbu za opstanak, Amaniti kroz ovakvu slikovitu  alegoriju pokauje realnost našeg doba u kojem su deca ostavljena, prepuštena sama sebi. Sveska sa zapisanim savetima za snalaženje u životu koju je mama ostavila Ani dok je bila živa i koja za nju u danima života pod opsadom epidemije postaje jedini putokaz, uzdanica za koju se čvrsto drži, simbolična je slika potrebe mladih da se o njima neko brine, da ih vodi, da ih ne napušta. Ono što proizlazi iz spoljašnje apokaliptične radnje Amanitijevog romana jeste da svet u kojem nema odraslih nije ni fantastika, ni distopija, već realnost neoliberalnog kapitalističkog uređenja koje je poništilo porodicu i tradicionalne vrednosti i lepote života, zarad trke za sticanjem profita i privida ugodnog života na visokoj nozi.

Pokazujući kako brendirani slatkiši i najnoviji modeli patika u napuštenim prodavnicama ostaju jednini artefakti sveta koji smo izgradili a u kojem smo napustili decu, ljudskost i bilo kakvu viziju humane budućnosti, Amanitijev roman opipava sva bolna mesta našeg sveta, bio on italijanski, srpski ili „evroatlanski“.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *