Književni tekst počinje da postoji kao značenje tek u rukama čitalaca. To ne znači da on prestaje da postoji kao objektivna činjenica, sa svim onim što sadrži, od piščeve namere i onoga što je on svesno ili nesvesno uznačio u tekst kao njegov značenjski potencijal, već samo da se i tekst i značenjski potencijal aktiviraju tek činom čitanja. No svaki čitalac/čitateljka ima svoje lične osobine i svoj društveni kontekst u prostoru i vremenu, koji određuju njegovu/njenu pojedinačnu recepciju teksta, to jest način na koji će čitati i razumevati konkretni književni tekst. U tački susreta teksta i čitaoca, svaki će čitalac uneti nešto svoje u razumevanje teksta i tekst se nanovo stvara.

Kako ćemo i koliko razumeti predmetni sadržaj teksta zavisi delimice od našeg ukupnog znanja, koje obuhvata sve što znamo, bilo to malo ili mnogo, a delimice od onog rastojanja koje postoji između nas i dela u prostoru, vremenu i društvenim okolnostima. Što je rastojanje veće to je potrebno više znanja i više truda da se ono premosti. To naše ukupno znanje kombinuje se s našim celovitim životnim iskustvom, a ono, uz kolektivne elemente koje delimo s drugim članovima grupe kojoj pripadamo, sadrži i brojne pojedinačne elemente koji su individualni i koji isto tako utiču na naš odnos prema tekstu. Iz toga se rađa naše individualno, dinamičko razumevanje teksta, naš doživljaj njegove estetske vrednosti i naše osećanje njegove relevantnosti za nas kao čitaoce.

Sve to, ponekad, može biti jednako institucionalizovanom shvatanju teksta, propisanom udžbenicima i metodičkim uputstvima prosvetnih vlasti, ali iskustvo pokazuje da češće nije nego što jeste tako.