Kratki opis

Rezime

U povesti filozofske misli Hermeneutika faktičnosti predstavlja gotovo revolucionarnu novinu kojom se udaraju temelji jednog pragmatički usmerenog, radikalno neantropocentričnog učenja o biću u čijoj žiži stoji čovek – koji samim svojim bićem generiše jednu do tada neviđenu „ontologiju“. Ovaj, iz pedagoških razloga relativno jednostavno pisani tekst, predstavlja dobar ključ za razumevanje, ali i za istraživanje puta ranoga Hajdegera ka njegovom glavnom, često teško prozirnom delu Biće i vreme, ali nesumnjivo i pogodno polazište za shvatanje suštine ideje o prožetosti značenjem i smislom života, sveta, stvarnosti i egzistencije – i to bezmalo svekolike hermeneutički orijentisane filozofije 19. i 20. stoleća.

Biografija autora

Biografija

<!-- /* Style Definitions */ p.MsoNormal, li.MsoNormal, div.MsoNormal {mso-style-parent:""; margin:0in; margin-bottom:.0001pt; mso-pagination:widow-orphan; font-size:12.0pt; font-family:"Times New Roman"; mso-fareast-font-family:"Times New Roman";} @page Section1 {size:8.5in 11.0in; margin:1.0in 1.25in 1.0in 1.25in; mso-header-margin:.5in; mso-footer-margin:.5in; mso-paper-source:0;} div.Section1 {page:Section1;} -->

Martin Hajdeger (1889-1976), nemački egzistencijalista i društveni kritičar. Hajdeger je verovatno filozof XX veka koji je izazvao najviše neslaganja, bivajući za mnoge (“kontinentalne”) filozofe priznati vođa i centralna figura, a za druge (“analitičke”) mislioce zgodan primer metafizike bez značenja ili, pak, apologete nacizma.

Hajdeger je rođen u Badenu, a obrazovao se u Frajburgu u fenomenološkoj tradiciji Huserla. Postao je 1915. Privatdocent u Frajburgu, professor u Marburgu 1923, a professor u Frajburgu 1928. godine. Njegovo najvažnije delo Sein und Zeit (Biće i vreme), otvara prostor za traganje za bićem, koje odlikuje Hajdegerova dela. Moderno čovečanstvo je izgubilo „bliskost i zaklon“ bića; mi više nismo kod kuće u svetu kao što je to bio primitivan čovek; istina više nije otkrivena; mišljenje je odvojeno od bića, a samo nekoliko povlašćenih imaju neku nadu da će ponovo osvojiti jedinstvo sa bićem.

Hajdeger je u svom kasnijem delu više naginjao izvesnoj vrsti istorijskog fatalizma, a ponekad je smatran za naslednika tradicije Diltaja. Hajdegerov uticaj je stalan, barem delimično zbog njegove kritike modernosti i demokratije, koje povezuje sa nedostatkom poštovanja prirode nezavisne od upotrebe koju joj nameću ljudska bića. Međutim, bio je isto tako prozvan kao pristalica pragmatizma, a čak je mnogo značajnije što su ga mnogi francuski intelektualci smatrali za proroka političke levice. Kada piše da su „sa metafizičke tačke gledišta Rusija i Amerika iste; istovetno dosadna tehnološka pomama, istovetna neograničena organizacija prosečnog čoveka (Uvod u metafiziku, 1953), olako se predviđa da njegov prezir prema masovnoj kulturi industrijskog doba pre izvire iz nacionalističkog i konzervativnog elitizma, nego iz bilo koje leve ili egalitarne iluzije.