Kratki opis

Rezime

Knjiga O MUŠKARCIMA nema nameru da razjasni, već da prikaže Platonove tekstove koji se dotiču muško-muškog ljubavnog odnosa, pederastije, pri čemu su kao izvornici korišćeni GOZBA i FEDAR, dva spisa iz treće, pretposlednje faze Platonovog filozofskog razvitka.

U GOZBI je prisutno traganje za »saznajnim elementima ljubavi«, ali i za »erotskim elementima u saznanju«.

U FEDRU se tematika, takođe, tiče erotike, tj. lepote kao suštastva za kojim teži svaka istinska ljubav.

Platon ne smatra pederastiju »najboljim« ili »superiornim« oblikom ljubavi, već je jednostavno uzima kao startni modalitet za svoja izučavanja erotskog principa.

A to je samo početak.

Biografija autora

Biografija

Platon. On nije imao teorijsko-filosofsku i naučničku nego političku ambiciju: kao u svima njegovim spisima, tako je vrela krv moralno-pofitičkog reformatora tekla i u celom njegovu životu, koji predstavlja najjasnije svedočanstvo političke strasti.

Platon je bio rodom Atinjanin iz opštine Kolita u srezu Egejidi.

Po ocu, Aristonu, vukao je lozu od plemena Kodra, poslednjega atičkoga kralja (Diog. L., III, 1), a po materi, Periktioni, od Dropida, Solo-nova srodnika i prijatelja (Plat., Tim., 20 D).

Imao je dva brata, Glaukona i Adimanta, i sestru, Potonu, čiji će sin, Speusip, postati Platonov naslednik u Akademiji.

Spominje se i njegov brat po majci, Antifont, sin Pirilampov, jer se Periktiona posle Aristonove smrti udala za Pirilampa.

Rođenje Platonovo kao i drugih znamenitih ljudi, obavljeno je bršljanom legende i mita. Speusip u posmrtnoj Pohvali Platonu (Diog. L., IV, 5, Apul., De dogm. Plat. 1) i drugi učenici posle njega spominju atinsko kazivanje da je Periktiona začela Platona s Apolonom, koji je Aristona obavestio da se ne približuje svojoj ženi dok ne rodi.

Po tome kazivanju, Platon se rodio sedmoga dana meseca targeliona (26-30 maja), u kome je na ostrvu Delu praznovano rođenje Apolonovo, i Platonova škola sve do docnijih vremena praznovaće taj dan i kao rođendan i kao dan smrti učiteljeve:

Platon joj se prometnuo u Apolona.

Kao godina rođenja pominju se godine 427, 428. i 429, ali sva je prilika da se rodio god. 428/7, jer je stavljanje rođenja u god. 429. pesnička kombinacija, kao da se Periklu, koji je te godine umro, Platon rodio kao zamenik.

Umne osobine nasledio je od odlična roda materina.

Tom rodbinom on se i ponosio i proslavio je u svojim delima: braću Glaukona i Adimanta u Državi i Parmenidu, Antifonta spominje u Parmenidu, 126 B, ujaka Harmida u istoimenom dijalogu, a materina strica Kritiju u Harmidu, 153 C ss, Protagori, 316 A, Timeju, i Kritiji.

Kako je bio sin jedne od socijalno i politički najuglednijih starih porodica, razumljivo je da je Platon brižljivo vaspitan.

Porodične tradicije upućivale su ga na aristokratsku stranku, i u tome pravcu naročito je na njega uticao Kritija, koji je bio mnogostrano obrazovan i sklon filosofiranju (Prosop. Att., I, 592. 8792).

Početne nauke, gramatiku, učio je kod učitelja Dionisija.

Iako je bio poguren, ipak je učio gimnastiku kod Argivca Aristona, rvača, i ovaj mu je dao ime Platon, široki, zato što je imao široka pleća; drugi kazuju da je ovo ime dobio ili zato što je bio opširan u govoru, ili zato što je imao široko čelo, a ranije se po dedu zvao Aristokle (Diog. L., III, 4).

Sam sebe svagda zove samo Platon (Apol., 34 A, 38 B; Phaed., 59 B).

U gimnastici je toliko napredovao da se kao rvač mogao upustiti u nadmetanje na istamskim igrama.

Njegova umetnička obdarenost izrazila se najpre u pesničkim pokušajima, u ditirambima, melskoj lirici i tragediji.

U Sirakuzi će upoznati spise sicilijskog komediografa Epiharma (550-460), čija je poezija puna dubokih misli, duhovitih poslovica i podesnih pravila za život (Diog. L., III, 18), kao i Sofrona Sirakužanina, Euripidova savremenika, čije će mirne doneti u Atinu i svagda ih imati pod uzglavljem.

Od tih pesnika naučio se crtanju karaktera.

Međutim, kad bude čuo Sokrata, on će pesništvo odbaciti i svoje pesničke pokušaje spaliti, parodirajući stih iz Ilijade „Dođi, Hefeste, amo, jer Platon nešto te traži" (XVIII, 392); ali neće moći izagnati umetnika iz sebe, jer sva njegova dela po zadahnuću, obliku i stilu nose umetničko obeležje.

Kao što boju cveta i ukus ploda treba tražiti u istoriji zemlje, tako osobine i karakter čoveka treba tražiti u njegovim atavističkim snagama, u istoriji njegovih predaka.

Platon je bio potomak atinskoga kralja Kodra, s jedne strane, i zakonodavca Solona, s druge strane, i u njemu se krila strasna aristokratska priroda. On je goreo nasleđendm nagonom zakonodavca i državotvorca kakav je bio Likurg ili Solon.

I kad su god. 404. aristokrati došli na vlast, on je ozbiljno pomišljao da se preda političkom radu, ali je u pravi trenutak napustio tu nameru.

Kad se Sokrat branio na sudu, Platon je bio prisutan i sa drugima jamčio za novčanu kaznu koju bi Sokrat imao da plati ako bi sudije na to pristale (Apol. 23 A, 38 B).

Hteo je da brani svoga učitelja i već se bio popeo- na govornicu s rečima: „Iako sam, građani atinski, najmlađi od onih koji su se popeli na govornicu", ali ga sudije oferaše povicima: „Silazi, silazi" (Diog. L./lI, 41).

Platonovo delo nadživelo je tisućleća, a od silnoga tiranina i Platonova moćnog neprijatelja ostala je samo gomila kamenja, koja se i danas može videti: to su ostaci one goleme tamnice koju je Dionisije napravio od Sirakuze, najveće evropske varoši, koja je više no triput bila veća nego Atina sa svojim pristaništem Pirejem.