Kratki opis

Rezime

"...Ono što se hoće ovim ciklusom predavanja jeste, dakle, nešto vrlo jednostavno i sasvim preliminarno. Ovaj ciklus treba da dâ smernice za pitalačko promišljanje Ničeove osnovne misli... Kada pokušavamo da mislimo osnovnu misao, svaki korak jeste razmišljanje o onom što se "događa" u zapadnoj istoriji. Ta istorija nikad ne postaje predmet u čijem se istorijskom razmatranju gubimo; ona nije ni stanje koje bismo mogli psihološki da dokažemo kod sebe. Šta je ona onda? To ćemo znati kad shvatimo volju za moć, to jest kad budemo kadri ne samo da sebi predstavimo šta znači taj sklop reči već i da razumemo šta je to: volja za moć - jedinstvena vlast bivstvovanja "nad" bivstvujućim-u-celini [u skrivenom obliku bivstvovne napuštenosti bivstvujućeg]."

Biografija autora

Biografija

<!-- /* Style Definitions */ p.MsoNormal, li.MsoNormal, div.MsoNormal {mso-style-parent:""; margin:0in; margin-bottom:.0001pt; mso-pagination:widow-orphan; font-size:12.0pt; font-family:"Times New Roman"; mso-fareast-font-family:"Times New Roman";} @page Section1 {size:8.5in 11.0in; margin:1.0in 1.25in 1.0in 1.25in; mso-header-margin:.5in; mso-footer-margin:.5in; mso-paper-source:0;} div.Section1 {page:Section1;} -->

Martin Hajdeger (1889-1976), nemački egzistencijalista i društveni kritičar. Hajdeger je verovatno filozof XX veka koji je izazvao najviše neslaganja, bivajući za mnoge (“kontinentalne”) filozofe priznati vođa i centralna figura, a za druge (“analitičke”) mislioce zgodan primer metafizike bez značenja ili, pak, apologete nacizma.

Hajdeger je rođen u Badenu, a obrazovao se u Frajburgu u fenomenološkoj tradiciji Huserla. Postao je 1915. Privatdocent u Frajburgu, professor u Marburgu 1923, a professor u Frajburgu 1928. godine. Njegovo najvažnije delo Sein und Zeit (Biće i vreme), otvara prostor za traganje za bićem, koje odlikuje Hajdegerova dela. Moderno čovečanstvo je izgubilo „bliskost i zaklon“ bića; mi više nismo kod kuće u svetu kao što je to bio primitivan čovek; istina više nije otkrivena; mišljenje je odvojeno od bića, a samo nekoliko povlašćenih imaju neku nadu da će ponovo osvojiti jedinstvo sa bićem.

Hajdeger je u svom kasnijem delu više naginjao izvesnoj vrsti istorijskog fatalizma, a ponekad je smatran za naslednika tradicije Diltaja. Hajdegerov uticaj je stalan, barem delimično zbog njegove kritike modernosti i demokratije, koje povezuje sa nedostatkom poštovanja prirode nezavisne od upotrebe koju joj nameću ljudska bića. Međutim, bio je isto tako prozvan kao pristalica pragmatizma, a čak je mnogo značajnije što su ga mnogi francuski intelektualci smatrali za proroka političke levice. Kada piše da su „sa metafizičke tačke gledišta Rusija i Amerika iste; istovetno dosadna tehnološka pomama, istovetna neograničena organizacija prosečnog čoveka (Uvod u metafiziku, 1953), olako se predviđa da njegov prezir prema masovnoj kulturi industrijskog doba pre izvire iz nacionalističkog i konzervativnog elitizma, nego iz bilo koje leve ili egalitarne iluzije.