Kratki opis

Rezime

Knjiga Lauta i ožiljci donosi Kišove priče iz zaostavštine, većinom nastale u slično ili isto vreme kada su pisane i priče iz knjige Enciklopedija mrtvih. Utoliko se može reći da priče iz knjige Lauta i ožiljci predstavljaju poslednji okretaj zavrtnja u neuporedivoj stvaralačkoj radionici Danila Kiša. Ove priče oličavaju jedan od mogućih ishoda te velike avanture.
Suočavajući život i priču, činjenice i fikciju, govor dokumenata i moć imaginacije, Danilo Kiš u svojim poslednjim pričama pripoveda o Edenu Fon Horvatu i sredonjoevropskoj sudbini, o apatridima i grobovima, o Juriju Golecu, o ljubavi i smrti, o Beogradu, o Andriću, o dugovima i svetu koji uvek ima dve nepovezive strane.
– Pripovetke iz Kišove zaostavštine: „Apatrid“, „Jurij Golec“, „Lauta i ožiljci“, „Maratonac i sudija“, „Pesnik“ i „Dug“, napisane su između 1980. i 1986. bilo s namerom da budu uključene u knjigu Enciklopedija mrtvih, bilo kao njen odjek. Njima smo pridodali kratku dvodelnu prozu „A i B“, koja u rukopisu nije imala zaglavlja. Mada ne pripada pripovednom žanru, ona funkcioniše kao metafora (metonimija) u odnosu na najveći deo Kišovog proznog opusa: otud njeno mesto u ovoj knjizi, i to na kraju, „kao neka vrsta lirskog epiloga“ – kaže Mirjana Miočinović, priređivač knjige u završnoj napomeni. – Knjizi smo dali naslov Lauta i ožiljci rukovođeni činjenicom da je Kiš dve svoje zbirke, od ukupno tri, naslovio po jednoj od priča, imajući manje na umu njeno povlašćeno mesto, a više sposobnost naslova da tematski objedini sve ostale. Činilo nam se da se nešto slično postiže i ovim naslovom.

Biografija autora

Biografija

(Autobiografija) Moj je otac ugledao sveta u zapadnoj Mađarskoj a završio je trgovačku akademiju u mestu rođenja izvesnog gospodina Viraga koji će, milošću gospodina Džojsa, postati slavni Leopold Blum (Bloom).

Mislim da je izvesna liberalna politika Franje Josipa II kao i želja za integracijom navela moga dedu da svom još maloletnom sinu mađarizuje prezime; mnoge pojedinosti iz porodične hronike ostaće, međutim, zauvek nerazjašnjene: godine 1944. moj otac kao i svi naši rođaci biće odvedeni u Aušvic, odakle se skoro niko od njih neće vratiti.

Među mojim precima sa majčine strane nalazi se jedan legendarni crnogorski junak, koji će se opismeniti u svojoj pedesetoj godini i slavi svoga mača dodati slavu pera, kao i jedna „amazonka", koja je iz osvete posekla glavu turskom nasilniku.

Etnografska retkost koju predstavljam izumreće, dakle, sa mnom.

U mojoj četvrtoj godini (1939), u vreme donošenja antijevrejskih zakona u Mađarskoj, roditelji su me krstili u Uspenskoj crkvi u Novom Sadu u pravoslavnu veru, što mi je spaslo život.

Do svoje trinaeste godine živeo sam u Mađarskoj, u očevom rodnom kraju, gde smo pobegli 1942. posle novosadskog pokolja. Radio sam kao sluga kod bogatih seljaka, a u školi sam slušao katehizis i katoličku biblijsku egzegezu.

„Uznemirujuća različitost", ono što Frojd naziva Heimilchkeit biće mojim osnovnim književnim i metafizičkim poticajem; u svojoj devetoj godini napisao sam prve pesme, na mađarskom; jedna je govorila o gladi, druga je bila ljubavna pesma par excellence.

Od svoje sam majke nasledio sklonost ka pripovedačkoj mešavini fakata i legende, a od svog oca patetiku i ironiju.

Za moj odnos prema književnosti nije bez značaja činjenica da je moj otac bio pisac međunarodnog reda vožnje: to je čitavo kosmopolitsko i književno nasleđe. Moja je majka čitala romane do svoje dvadesete godine, kada je shvatila, ne bez žaljenja, da su romani „izmišljotina" i odbacila ih jednom zauvek.

Ta njena averzija prema „pustim izmišljotinama" prisutna je latentno i u meni. Godine 1947. posredstvom Crvenog krsta repatrirani smo na Cetinje, gde je živeo moj ujak, poznati istoričar, biograf i komentator Njegoša. Odmah po dolasku polagao sam ispit za likovnu školu.

U ispitnoj komisiji bili su Petar Lubarda i Milo Milunović.

Volterova bista koju smo crtali - gipsani odlivak Hudonove portretne statue - ličila mi je na jednu staru Nemicu koju sam poznavao u Novom Sadu; tako sam ga i nacrtao. Ipak sam bio primljen, valjda zbog drugih mojih radova.

Trebalo je da sačekam godinu-dve kako bih mogao imati potrebnu gimnazijsku spremu. Za to vreme odlučio sam da ipak završim maturu.

Dve godine sam učio violinu u muzičkoj školi, gde mi je predavao Simonuti stariji, koga smo prozvali „Paganini", ne samo zbog izgleda, nego i zato jer je obožavao tremola.

Upravo kada sam bio stigao do druge pozicije, muzička se škola odselila u Kotor. Tada sam nastavio da sviram bez nota, cigansku muziku i mađarske romanse, a na školskim igrankama tango i ingliš-valcere.

U gimnaziji sam nastavio da pišem pesme i da prevodim mađarske, ruske i francuske pesnike, u prvom redu radi stilske i jezičke vežbe: spremao sam se za pesnika i izučavao književni zanat.

Ruski su nam predavali beli oficiri, emigranti iz dvadesetih godina, koji su, zamenjujući odsutne profesore, držali s jednakom spremom predmete kao što su matematika, fizika, hemija, francuski, latinski.

Posle mature upisao sam se na Beogradski univerzitet, gde sam diplomirao kao prvi student na novootvorenoj katedri za Uporednu književnost.

Kao lektor za srpskohrvatski jezik i književnost boravio sam u Strazburu, Bordou i Lilu.

Poslednjih godina živim u Parizu, u desetom arondismanu, i ne bolujem od nostalgije; kad se probudim, ponekad ne znam gde sam: čujem kako se našijenci dozivaju, a iz kola parkiranih pod mojim prozorom sa kasetofona trešti harmonika.