Kratki opis

Rezime

Platonov spis iz srednjeg perioda koji je dobio ime po gozbi koju je u svom domu priredio mladi tragicki pesnik Agaton kad je prvi put stekao pobedu svojom tetralogijom. Posvecen je pitanju šta je ljubav (eros) i koji su njeni glavni oblici. „Gozba predstavlja vrhunac umetnickog razvitka Platonove licnosti, ona je njegovo najvece umetnicko delo, u kome se udruživanjem dijalektike i mitskog uoblicavanja otkrivaju najdublja saznanja. Ona je ogledalo Platonove mnogostrane licnosti jer se u njoj nerazlucno udružuju dijalekticarska oštrina, prirodnjacka obdarenost posmatranja, besednicka moc, pesnicka mašta i misticarska snaga vizije.“ (dr M. N. Curic).

Biografija autora

Biografija

Platon. On nije imao teorijsko-filosofsku i naučničku nego političku ambiciju: kao u svima njegovim spisima, tako je vrela krv moralno-pofitičkog reformatora tekla i u celom njegovu životu, koji predstavlja najjasnije svedočanstvo političke strasti.

Platon je bio rodom Atinjanin iz opštine Kolita u srezu Egejidi.

Po ocu, Aristonu, vukao je lozu od plemena Kodra, poslednjega atičkoga kralja (Diog. L., III, 1), a po materi, Periktioni, od Dropida, Solo-nova srodnika i prijatelja (Plat., Tim., 20 D).

Imao je dva brata, Glaukona i Adimanta, i sestru, Potonu, čiji će sin, Speusip, postati Platonov naslednik u Akademiji.

Spominje se i njegov brat po majci, Antifont, sin Pirilampov, jer se Periktiona posle Aristonove smrti udala za Pirilampa.

Rođenje Platonovo kao i drugih znamenitih ljudi, obavljeno je bršljanom legende i mita. Speusip u posmrtnoj Pohvali Platonu (Diog. L., IV, 5, Apul., De dogm. Plat. 1) i drugi učenici posle njega spominju atinsko kazivanje da je Periktiona začela Platona s Apolonom, koji je Aristona obavestio da se ne približuje svojoj ženi dok ne rodi.

Po tome kazivanju, Platon se rodio sedmoga dana meseca targeliona (26-30 maja), u kome je na ostrvu Delu praznovano rođenje Apolonovo, i Platonova škola sve do docnijih vremena praznovaće taj dan i kao rođendan i kao dan smrti učiteljeve:

Platon joj se prometnuo u Apolona.

Kao godina rođenja pominju se godine 427, 428. i 429, ali sva je prilika da se rodio god. 428/7, jer je stavljanje rođenja u god. 429. pesnička kombinacija, kao da se Periklu, koji je te godine umro, Platon rodio kao zamenik.

Umne osobine nasledio je od odlična roda materina.

Tom rodbinom on se i ponosio i proslavio je u svojim delima: braću Glaukona i Adimanta u Državi i Parmenidu, Antifonta spominje u Parmenidu, 126 B, ujaka Harmida u istoimenom dijalogu, a materina strica Kritiju u Harmidu, 153 C ss, Protagori, 316 A, Timeju, i Kritiji.

Kako je bio sin jedne od socijalno i politički najuglednijih starih porodica, razumljivo je da je Platon brižljivo vaspitan.

Porodične tradicije upućivale su ga na aristokratsku stranku, i u tome pravcu naročito je na njega uticao Kritija, koji je bio mnogostrano obrazovan i sklon filosofiranju (Prosop. Att., I, 592. 8792).

Početne nauke, gramatiku, učio je kod učitelja Dionisija.

Iako je bio poguren, ipak je učio gimnastiku kod Argivca Aristona, rvača, i ovaj mu je dao ime Platon, široki, zato što je imao široka pleća; drugi kazuju da je ovo ime dobio ili zato što je bio opširan u govoru, ili zato što je imao široko čelo, a ranije se po dedu zvao Aristokle (Diog. L., III, 4).

Sam sebe svagda zove samo Platon (Apol., 34 A, 38 B; Phaed., 59 B).

U gimnastici je toliko napredovao da se kao rvač mogao upustiti u nadmetanje na istamskim igrama.

Njegova umetnička obdarenost izrazila se najpre u pesničkim pokušajima, u ditirambima, melskoj lirici i tragediji.

U Sirakuzi će upoznati spise sicilijskog komediografa Epiharma (550-460), čija je poezija puna dubokih misli, duhovitih poslovica i podesnih pravila za život (Diog. L., III, 18), kao i Sofrona Sirakužanina, Euripidova savremenika, čije će mirne doneti u Atinu i svagda ih imati pod uzglavljem.

Od tih pesnika naučio se crtanju karaktera.

Međutim, kad bude čuo Sokrata, on će pesništvo odbaciti i svoje pesničke pokušaje spaliti, parodirajući stih iz Ilijade „Dođi, Hefeste, amo, jer Platon nešto te traži" (XVIII, 392); ali neće moći izagnati umetnika iz sebe, jer sva njegova dela po zadahnuću, obliku i stilu nose umetničko obeležje.

Kao što boju cveta i ukus ploda treba tražiti u istoriji zemlje, tako osobine i karakter čoveka treba tražiti u njegovim atavističkim snagama, u istoriji njegovih predaka.

Platon je bio potomak atinskoga kralja Kodra, s jedne strane, i zakonodavca Solona, s druge strane, i u njemu se krila strasna aristokratska priroda. On je goreo nasleđendm nagonom zakonodavca i državotvorca kakav je bio Likurg ili Solon.

I kad su god. 404. aristokrati došli na vlast, on je ozbiljno pomišljao da se preda političkom radu, ali je u pravi trenutak napustio tu nameru.

Kad se Sokrat branio na sudu, Platon je bio prisutan i sa drugima jamčio za novčanu kaznu koju bi Sokrat imao da plati ako bi sudije na to pristale (Apol. 23 A, 38 B).

Hteo je da brani svoga učitelja i već se bio popeo- na govornicu s rečima: „Iako sam, građani atinski, najmlađi od onih koji su se popeli na govornicu", ali ga sudije oferaše povicima: „Silazi, silazi" (Diog. L./lI, 41).

Platonovo delo nadživelo je tisućleća, a od silnoga tiranina i Platonova moćnog neprijatelja ostala je samo gomila kamenja, koja se i danas može videti: to su ostaci one goleme tamnice koju je Dionisije napravio od Sirakuze, najveće evropske varoši, koja je više no triput bila veća nego Atina sa svojim pristaništem Pirejem.