Kratki opis

Rezime

Napoleon je onaj dečak sa krupnim neveselim očima koji sedi sam, eno tamo u uglu školskog dvorišta, sav zamišljen i letargičan, ljubomorno čuvajući svoju samoću, "svoje utočište".

Rekli bismo: budući veliki melanholik, sada još uvek mali, ali večiti melanholik mimo redovnih definicije melanholije.

Njegova osobenost, džinovska istorijska pojava u 168 centimetara visine, mnogim stvarima će pridodati atribut - napoleonski.

Već tu, u školskom dvorištu, sedi sam na svojoj strani, napoleonski melanholičan. Na drugoj strani je čitav svet.

"Uvek sam među ljudima", napisaće u mladalačkim dnevnicima, "vraćam se kući da maštam u samoći i da se predam melanholiji".

Ali, melanholija će ga ipak savladati tek na ostrvu, u izgnanstvu na Svetoj Jeleni. U boju uvek na korak od smrti, u mislima još bliži njoj.

Setan, dok ratnički traje, okretaće zemlju onako kako mu se okreće.

Pored svega imaće začuđujuće miran san, iako će mu u ruci uvek biti otrov spravljen od opijuma, beladone i belog kukureka. Za svaki slučaj.

Dakle, čovek - večita enigma, čiji će nam lik približiti Snežana Ranković u odličnoj knjizi "Bonapartin rečnik"; približiti zanimljivo, pikantno, pametno i strpljivo - kako to već čini u poglavljima "Melanholik", "Otrov" i "San" iz kojih su pozajmljeni i parafrazirni uvodni delovi ovog teksta.

Knjigu o Napoleonu, ona će napisati u formi rečnika, pojmovnika, svejedno.

Na dve stotine strana sa podnaslovom "Sve što niste znali o Napoleonu" složiće sedamdesetak pojmova vezanih za Bonapartu i predstaviti nam svog junaka toliko uverljivo da će nam se učiniti kako i sami sedimo na drugoj strani školskog dvorišta i odatle gledamo Korzikanca, uvek samog među ljudima.

Svakako zainteresovana za istoriju privatnog života, Snežana Ranković će razbiti suvoparnost povesti, ubacujući među pojmove koji su vezani za bitke i slično, sjajna poglavlja, sve odreda sa Napoleonom u glavnoj ulozi, sa naslovima: "Mirisi", "Knjige", "Muzika", "Osmeh", "Pisma", "Roditelji", "Razvod", "San", "Svakodnevnica", "Hajne", "Smrt", "Venčanje", "Batine"... - tekstove koja će nam opisati Bonapartu u prvom licu, onako kako gotovo niko do sada nije učinio na jednom mestu.

Pored bitnih Vaterloa i Austerlica, saznaćemo da se Napoleon sam brijao, da je voleo sapun sa mirisom narandže, da je brijače sa drškom od sedefa poručivao iz Engleske, da je ruke prao pastom od badema, a zube čistio čačkalicom od šimšira, pastom i prahom od korala.

Takvim postupkom spisateljica će zapravo otići korak dalje od istorije i učiniti da u "Bonapartinom rečniku" nađemo jednog nama bližeg Napoleona, koji je sada nešto poput stvarnog književnog lika - lika kome je ovde mnogo prijatnije nego među koricama krute istorije; kome je lepo kao u toploj kupki koju je najviše voleo.

Snežana Ranković se na početku knjige "Bonapartin rečnik" skromno potpisuje kao priređevač. Na kraju navodi i literaturu koju je koristila. Ali, bez obzira na to, Snežana Ranković je više od priređivača.

Ona je pisac, a dokaz za to je prva rečenica njenog uvoda, tačnije jedna jedina reč.

"Poštovani čitaoče, stranice koje slede jesu Knjiga najdublje odanosti." Zbog ove reči koja vas uvlači u knjigu, zbog ove: odanosti (!) - Snežana Ranković nije samo priređivač.

Kada priređivač rečnika o Napoleonu napiše tako nešto, onda otkrije da iza te čitalačke strasti ipak ima nešto više od priređivanja.

I od čitanja. To je kao kad Napoleon nakon što je i peti put pročitao "Stradanje mladog Vertera", uvek jednako nezadovoljan epilogom, sretne Getea i kaže mu: "Verter oseća bezgraničnu ljubav prema Šarloti, ali samoubistvo čini tu ljubav neuverljivom".

Pa, da li je Bonaparta tada još uvek samo strastveni čitalac ili je pak već i sam pisac...

Biografija autora

Biografija