Kratki opis

Rezime

У оставштини Бранимира Страњаковића постоји и рукопис „Боже правде/Приче о УДБИ", у којем се, поред припо¬ведака српских писаца, налазе и сведочења људи који су прежи¬вели тортуре Титове тајне полиције или, на известан начин, били у додиру с њом. Страњаковић се, скоро опсесивно, занимао за УДБУ, јер је сматрао да је она кључна установа Титове страхо¬владе.
Књига „Боже правде" састоји се од, условно говорећи, „умет¬ничког" дела и оног другог, документарног. Приређивачи су их назвали УМЕТНИЧКА ПРОЗА и ЖИВЕ РАНЕ / МЕМОАРИ И ЗАПИСИ.
„Уметничка проза" почиње једном од приповести из књиге „Човек човеку" нашег угледног песника и прозаисте Милована Данојлића. Наставља се причамама покојног Антонија Исаковића, затима Душана Јагликина, Миодрага Јаћимовића, Младена Маркова и Драгослава Михаиловића, као и причом самог Страњковића.
„Живе ране" почињу записима дугогодишњег страдалника под Титовим режимом, проте Саве Банковића, који описује прве дане страховладе ОЗНЕ у Србији и настављају се причама, записима и мемоарским штивом још десатак аутора, аутентичних личности, сведока једног историјско-политичког гротла, међу којима су и Михиз и Раша Попов.
Страњаковић је своју антологију назвао „Боже правде", као и недовршени роман, који је још увек у рукопису. Циљ је, очито, био да се каже да ту само Бог може да суди, а да су људи џелати¬ма дозволили да не одговарају за своје злочине. Приређивачи су се определили да збирци дају поднаслов „Српска читанка о УДБИ".
Сад, кад се рукопис поново сагледа, све је целовито, као у но¬ћној мори. Изгледа да је то и био циљ приређивача.

Biografija autora

Biografija