ГОВОР ФИЛИПА ГРБИЋА ПОВОДОМ НАГРАДЕ МИЛОША ЦРЊАНСКОГ

Филип Грбић

О УМОРУ

Уважени чланови жирија,

Драги пријатељи,

Даме и господо,

Роман Руминације о предстојећој катастрофи добио је велико признање у виду Награде Милоша Црњанског. Књига је, како се то каже, доживела успех. Међутим, настанак ове књиге заправо је резултат неуспеха – неуспеха да се живот живи и да се живот разуме. Верујем да само писцима полази за руком да од овог поражавајућег неуспеха понекад направе нешто што личи на јавни успех.

ʺНемоћан сам, тужан и замишљен. Не даје ми се да живим.ʺ

Ове речи је Милош Црњански записао у своме Дневнику о Чарнојевићу из 1921. године. Писање као могућност представља специфичну врсту осмишљавања ове темељне немогућности – немогућности да се живи и да се живот разуме. Шта је писање ако не неприродан и крајње неспонтан прекид у континуитету свакодневног живота?

Гледам да се извучем из свих својих професионалних и породичних обавеза, настојим да украдем време од сна да бих – шта? Седео испред екрана и посматрао властити живот као нешто чудно, необјашњиво, далеко, туђе, па чак и наметнуто. Моји јунаци су моји најбољи саговорници и они су живи иако им недостаје физичка егзистенција. Уместо „сви моји јунаци“, могао бих да кажем: „сви моји недостаци“. Шта ми то, побогу, недостаје, па узимам ова дуга, мучна, исцрпљујућа одсуства из живота, уместо да живим, радим, радујем се и не осврћем се? Или је, напротив, за овај неспоразум са животом крив некакав вишак живота у мени? Каква иронија: из прекомерне жудње за животом – правим, пунокрвним животом – завршио сам у добровољном кућном притвору, изолован испред екрана, равнодушан према свему што нема везе са мојим јунацима, мојим недостацима, мојим двојницима. Док моји јунаци уживају у медитеранској кухињи и разноразним посластицама ја се задовољавам једном конзервом туњевине дневно коју једем на силу, само да бих могао неометано да наставим са писањем. Али ја то не радим из скромности или трпељивости, напротив, даме и господо, ја сам незасит. И та незаситост, ме је, по свој прилици, такође одвела у писање. Ако већ не могу да живим најједноставнији и уједно најинтензивнији могући живот – „живи живот“ како то каже Достојевски, онда барем нека моји јунаци покушају да живе тај живот уместо мене. Међутим, мени се чини да се тај њихов покушај такође завршио бедним неуспехом јер се написано покорава истим оним законима и ограничењима којима се покорава и проживљено. Када не би било тако, књижевност би представљала пуко бекство од напрегнуте свакодневице, средство за разбибригу или играрију за интелектуалце.

„Све сам чекао да ће још нешто доћи у животу, да ово досад беше само комедија. Сад видим да после сажаљења не долази ништа ново.“

Дневник о Чарнојевићу младог Милоша Црњанског представља једно од оних ретких дела где је унутар, условно говорећи, малог броја речи кондензовано право изобиље мисли. У овој сали присутни су стручњаци који вероватно познају сваки кутак овог изванредног дела, и питам се да ли је неко од њих икада покушао да пронађе реч коју Црњански најчешће користи. Иако сам сувише лењ за то да сам обавим један такав задатак, дрзнућу се да поделим с вама чисто субјективан утисак да се реч „умор“ појављује кудикамо најчешће у тексту. Моји јунаци су такође уморни и они су тај умор, без сумње, наследили од мене. Али овде није реч о пролазном умору или чак пријатном умору који наступа након неког часног радног прегнућа, не, драги пријатељи, умор је у овом случају онтолошки појам и означава духовно одумирање једне цивилизације која споро али сигурно нестаје пред нашим очима. Духовно сродство могу да осетим искључиво са оним ауторима који осећају овај онтолошки умор, ово дезоријентисано бивствовање „на мишиће“. Писати, у извесном смислу, значи постати хроничар умируће цивилизације. Цивилизација мора умрети јер она представља нешто велико, а све што је велико, готово догматски тврди Платон у својој Држави, мора пропасти. О смрти цивилизације Емил Сиоран говори као о врхунском уметничком делу. Нама је, дакле, као становницима остареле цивилизације, дато да се наслађујемо том врхунском уметношћу – пропашћу велике културе која је најпре силовито блеснула на брдовитом Криту, одакле се преселила у брдовиту Арголиду, да би се затим проширила по остатку Балканског полуострва и даље по читавом Средоземљу.

Иронично: вечна младост постаје опсесија остареле цивилизације. Ето катастрофе која својом катастрофалношћу надмашује све остале катастрофе које прете Лазару, мом приповедачу! Он би хтео да га, као у песми Привиђења Милоша Црњанског, „ту, у овом животу, облије слап свих дивота чулних, као пад мирисног млека“; и он, попут свог омиљеног писца, Мишела Уелбека, очигледно сматра да је “младо женско тело једино добро које је свет икада видео“. Док спољашњи живот проводи као човек осиромашених могућности, његов унутрашњи живот открива право изобиље садржаја. Лазару недостаје све, а можда понајвише хладнокрвност, он још увек није изгубио способност одушевљења, али његови су заноси кратког даха, јер Лазар је уморан и зато није у стању да гаји заблуде, а без заблуда је живот немогућ, или је барем, у најмању руку, неподношљив.

Најнепристојнија заблуда која ми као лауреату Награде Милоша Црњанског сада прети јесте заблуда да сам сад постао некакав признати писац, или бар дечко који обећава. Верујте ми да се често гласно смејем самоме себи. Али и то је боље него да све ово схватим преозбиљно па да ви, даме и господо, имате разлога да се смејете мени.

Дозволите ми да своју беседу завршим још једним местом из Дневника о Чарнојевићу Милоша Црњанског:

„Уморан сам. Отишао бих некуд далеко и не бих се осврнуо. Отишао бих некуда у жуто лишће, ко зна куда; а кад би неко плакао за мном, ја бих написао карту: Збогом, идем да оздравим“.

Хвала вам.

25.01.2018.
Београд

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *